ДОМОВИ КУЛТУРЕ

ДОМОВИ КУЛТУРЕ, културно-образовне установе комплексног типа у којима становници градова и села могу да задовоље своје културне и образовне потребе. Идеја о потреби развоја оваквих установа настала је још средином XIX в. и обликовала се на различите начине у зависности од друштвено-политичког уређења. Та је идеја инспирисана жељом за просвећивањем народа с једне, те развојем и учвршћивањем националног идентитета с друге стране. На Балкану (Србија, Бугарска) развијају се народна читалишта, прве културно-образовне установе уз које се, осим функција јавне библиотеке, развија предавачка активност. Оне постоје и у крајевима под влашћу Италије као Народне славјанске читаонице. У словенским земљама Европе, у складу са поставкама соколског покрета, развија се соколски дом као установа намењена спортској култури, али и најширем народном образовању. Соколски покрет у Краљевини Југославији у функцији је конструкције југословенског националног идентитета, те се финансира изградња широке мреже соколских домова. Велик број њих у социјалистичкој Југославији/Србији бива преименован у Д. к. или у Спортско друштво „Партизан".

У Краљевини Србији први Народни дом, „Салу мира", подиже на Славији 1888. Франсис Макензи. У избеглиштву у време Великог рата Бранислав Нушић пише „Пројекат за препород културе у Србији после рата" (упућен Министарству просвете на Крф, 30. VI 1917). Он посебну пажњу поклања општем културном развоју, подизању нивоа националне културе и настојању: „да се у средишту сваког округа подигне Народни дом, под чијим ће кровом бити окружни историјско-етнографски музеј, окружни привредни музеј, библиотека, читаоница, велика дворана за изложбе свих врста, за забаве, јавна предавања, концерте и позоришне представе".

У склопу своје државне културне и образовне политике Совјетски Савез развија широку мрежу културно-образовних центара под именом д. к., што ће након II светског рата преузети друге социјалистичке земље, па и социјалистичка Југославија, те Србија у њеном саставу, уз слоган Култура за све. Територијалним планом Републике Србије из 1979. предвиђено је да свака општина у Србији мора да има д. к. и библиотеку. И знатан број села имао је сеоске д. к. који су се суочавали са недостатком системског финансирања (већина села није имала економски јаку задругу или предузеће које би финансирало бар одржавање зграде). У складу с временом настанка, д. к. носе различита имена: народни универзитети („Браћа Стаменковић", „Владимир Дујић" итд.), раднички универзитети („Ђуро Салај"), д. к. (Сопот), културни центри (Културни центар Београда, Центар за културу Лазаревац) и спортско-културни центри (Обреновац). Од 80-их година овај генерички појам д. к. бива замењен термином културни центар (идеолошки неутралнији).

Посебно место у систему комплексних установа културе у Србији има Коларчев народни универзитет. Настао донацијом добротвора Илије Милосављевића Коларца са циљем да обезбеди народно просвећивање, он је отворен 1932, од када се развио пре свега као едукативни и музичко-концертни центар који има четири одељења: Центар за музику, Центар за предавачку делатност са Галеријом (у оквиру којег делује 18 катедри), Центар за наставу страних језика и Центар за издавачку делатност са књижаром „Александар Белић". Како је реч о јединственој институцији-задужбини овог типа у Србији, која нема стално финансирање ни града ни републике, суочена је са великим финансијским проблемима упркос њеном огромном доприносу културном и просветном развоју српског друштва, чињеници да је то највећа музичка дворана у којој се одржавају и концерти Београдске филхармоније, те многи други сценско-музички програми. Иновацијама у свом раду, попут Савета младих и Јутјуб канала „Слушате Коларац", установа настоји да нађе модалитете деловања примерене садашњем времену.

Д. к. и културни центри развијани су и за специјалне потребе. Након 1968. настаје мрежа студентских културних центара у сваком универзитетском граду (Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Приштина), а у Београду се оснивају два оваква центра од којих онај у Студентском граду добија име д. к. чиме су оснивачи желели да потенцирају његову везаност за територијалну локалну заједницу, Студентски град. Велике радне организације такође оснивају своје д. к. који су окренути задовољавању културних потреба радника и њихових породица. У низу градова и општина постоје и домови пионира (данас дечји креативни центри), а домови омладине значајем и начином организације увек су припадали посебној мрежи и код нас и у свету.

Организациони модел д. к. успоставља се око његових основних функција (продукција, анимација и дисеминација), те покрива различите области уметности кроз програмске редакције: књижевну, музичку, позоришну, филмску, ликовну, редакцију културно-образовних програма, а може имати и друге програме -- аматерска културно-уметничка друштва, кино клубове, фестивале, едукативне радионице, издавачку делатност. Општинске и градске д. к. у Србији финансирају локалне заједнице, а универзитетске д. к. Министарство просвете. Било је покушаја стварања републичке мреже д. к., без успеха. Културно-просветна заједница Србије је организовала скупове и едукативне семинаре за руководиоце д. к. Данас су многи општински д. к. чланови европских мрежа, попут European Network of Cultural Centres.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Стаматовић, Читалишта у Србији у XIX веку, Бг 1984; В. Ђукић, Право на разлике село -- град, Бг 1997; Д. Чолић Биљановска, Нушић -- позоришни стваралац ХХ века, Смед. 2000; М. Драгићевић Шешић, Б. Стојковић, Култура: менаџмент, анимација, маркетинг, Бг 2011; Р. Динуловић, Д. Константиновић, М. Зековић (ур.), Архитектура објеката домова културе у Републици Србији, Н. Сад 2014; Ј. Караулић, Слет као културална изведба југословенства: јавне политике и управљање, докторска дисертација, ФДУ, Бг 2020.

М. Драгићевић Шешић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)