ДАБИЋ, Љубомир

ДАБИЋ, Љубомир, судски генерал (Кула код Пожаревца, 17. XII 1874 -- Београд, 6. V 1930). Права је студирао у Београду и Паризу, а у војску примљен у чину судског поручника 1898. У чин капетана унапређен је 1901, капетана I класе 1905, мајора 1908, потпуковника 1913, пуковника 1918; судског бригадног генерала 1923; судског генерала 1928. Као судски официр био је војни иследник у команди Тимочке дивизијске области (Зајечар). Од 1905. био је војни иследник у команди Моравске дивизијске области (Ниш); потом заменик сталног судије и пословођа Моравског дивизијског суда; од 1907. војни иследник команде Моравске дивизијске области; од 1908. војни иследник команде Дринске дивизијске области (Ваљево); од 1913. референт судства команде Вардарске дивизијске области (Скопље). После рата, 1920--1930. био је судија и старији стални судија Великог војног суда, као и председник Испитне комисије за чин судског мајора 1924/25. Био је члан Сталног правничког одбора при министарствима финансија. Пензионисан је 1930. У ратовима 1912--1913. био је шеф војног судства 3. армије. У I светском рату је био командант заробљеничког центра у Скопљу; командант Деповске команде у Скопљу 1915; 1916--1917. шеф судства 3. армије; судија Војног суда за официре; државни тужилац Војног суда за официре 1917--1918. После капитулације Бугарске септембра 1918. био је на служби код делегата српске Врховне команде у Софији. Припадао је кругу официра оданих генералу Петру Живковићу и био отворени противник организације „Уједињење или смрт". Током првостепеног суђења пуковнику Димитријевићу Апису и друговима на Солунском процесу 1917. био је саветник у сенци председнику суда Петру Мишићу. Оптужени су га означавали као „сиву еминенцију" у процесу и писца пресуде, а Велики војни суд је одредио да буде руководилац извршења казне. Са још четворицом судија био је подвргнут истрази од стране Министарства војног у марту 1918. због недопуштених радњи у вези с образовањем судова и постављањем судија током Солунског процеса, али афера није рашчишћена до краја. Био је плодан и цењен писац-правник.

ДЕЛА: Војно-казнени закон. Са објашњењем, Бг 1922; Војно судство -- предавања, Бг 1924, 1925, 1926; Основи војно-казненог система, Бг 1926; Коментар (старог) Војно-казненог закона. Нови Војно-казнени закон, Бг 1930.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1926; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес 1917 (1903--1918), Бг 1955; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)