ДИМИТРИЈЕ ПАЛЕОЛОГ

ДИМИТРИЈЕ ПАЛЕОЛОГ, деспот (?, око 1295 -- ?, после 1343). Најмлађи син цара Андроника II Палеолога (1282--1328) и царице Ирине (Јоланте) од Монферата, брат српске краљице Симониде, супруге краља Стефана Уроша II Милутина. Знаке деспотског достојанства добио је од оца већ као дете, око 1296/1297. По жељи царице Ирине, дошао је 1313/1314. у Србију, код своје сестре, краљице Симониде, и зета, краља Милутина, који га је именовао за свог наследника. Боравак у Србији му није пријао, па се убрзо вратио код мајке у Солун. Заузимао је положај управитеља Солуна (1322--1328). У грађанском рату који се 1321--1328. водио између његовог оца, цара Андроника II, и синовца, Андроника III, сврстао се на страну оца. По наредби оца, крајем 1327. предводио је византијске и савезничке српске трупе у борби против снага Андроника III, али је био принуђен да се 1328. са породицом и осталим присталицама старог цара из Солуна и околине повуче у Србију. Вратио се у Византију и 1336. био је оклеветан за учешће у завери против Андроника III, али га је интервенција његове сестре Симониде спасла детаљније истраге. У новом грађанском рату, који је 1341. почео између удовице Андроника ΙΙΙ, царице Ане Савојске, и Јована Кантакузина, стао је на страну царице. Сматра се да је имао известан утицај на њеном двору. Папа му се обраћа 1343. са молбом да се заложи за склапање уније између источнохришћанских цркава и римске цркве. Имао је троје деце, од којих је по имену позната само кћерка Ирина, која се 1340/1341. удала за Матеју, сина Јована Кантакузина. После 1343. више се не спомиње у изворима.

ИЗВОР: ВИИНЈ, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: A. Papadopulos, Versuch einer Genealogie der Palaiologen 1259--1453, München 1938; Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960; E. Trapp, H. V. Beyer и др. (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, 9, Wien 1989.

П. Коматина

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)