ДРУГА ЛИНИЈА

ДРУГА ЛИНИЈА, појава нове уметности настала после II светског рата кроз деловање авангардних, неоавангардних и радикално модернистичких модела уметничких језика и понашања ослоњених на искуства авангарди 20-их година. Као оперативни термин, описује уметничке појаве, личности и покрете од 50-их до 80-их година ХХ в. Заступала је равноправност, па и приоритет радикалних искорака у уметности у односу на појаве високог модернизма, подразумевајући одређену алтернативност и радикалност језичких и идеолошких позиција и појава у односу на истовремено претежну умеренију уметничку продукцију у истој културној средини (Ј. Денегри). Уметничке појаве које д. л. укључује у свој корпус као узоре или као конкретни допринос у поратној ситуацији на југословенском и српском простору јесу зенитизам, домаћи примери дадаизма, конструктивизма, геометријска апстракција, радикални енформел, монохромно сликарство, неоконструктивизам, минимализам и концептуалнa уметност. Израз д. л. је креативна парафраза Мишела Тапијеа који је енформел назвао „друга уметност". Назив је прихваћен за неоавангардну сцену у Љубљани, Загребу, Новом Саду, Суботици и Београду. Под истим именом снимљен је документарни филм Ненада Милошевића (2016). У историју и теорију уметности са простора СФРЈ појам д. л. уводи историчар уметности и ликовни критичар Јерко Денегри.

ЛИТЕРАТУРА: J. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; Прилози за другу линију, Зг 2003; Ј. Деспотовић, „Јеша Денегри: прилози за другу линију 2 (или хроника једног доследног критичарског залагања)", Трећи програм, 2005, 127--128, III--IV.

Ч. Јаничић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)