ДИЈАК

ДИЈАК, у хришћанској цркви представља најнижи степен свештенства (ђакон). Касније се под овим термином подразумевао професионални писар или преписивач. Д. су радили у владарским и властеоским канцеларијама у свим српским земљама. До појаве логотета могли су бити и старешине канцеларије. Они су по правилу били световна лица. Према члану 134 Душановог законика за писање баштинске хрисовуље у владарској канцеларији д. је припадало шест перпера. На неким повељама сачувана су имена дијака који су их писали, као и у записима многих рукописа. Њихова народна имена (Бунило, Бјежан, Ђурађ, Јован, Предислав) потврђују да се ради о световњацима. Најстарији познати српски д. Глигорије потписао се у Мирослављевом јеванђељу (око 1185). Поред тога што су радили у владарским канцеларијама под старешинством логотета, д. су и сами могли бити старешине канцеларије. Босански банови су имали д. за старешину канцеларије све до Твртковог проглашења за краља 1377. Д. Стјепана II Котроманића био је Прибоје између 1326. и 1332. Д. бана Твртка Котроманића били су, између осталих, и Дражеслав (1354) и Брајан (1375). После распада српског царства нису сви обласни господари задржали титулу и звање логотета, као нпр. Драгаши и Бранковићи. У њиховим канцеларијама д. су били старешине. У једном случају повељу коју издају Бранковићи пише д. Новак, а милосник правне радње је д. Алекса. Очито да је Алекса био старешина канцеларије и да је обављао послове који су некада били у надлежности логотета.

Синиша Мишић

Сматрало се да су свршени теолози, као путујући певачи и рецитатори, имали удела у стварању народне поезије, мада је тај тип стваралаштва најсроднији певању на народну, меличкој лирици или народским песмама. У српском фолклору и на јужнословенском простору постоје веровања и предања о грабанцијашу д. После завршеног школовања, он на врзином колу, као ђак тринаесте школе, стиче оностране способности. Дружи се с вилама и ђаволима, а о непогодама води градоносне облаке. Зато му је одело стално поцепано. Поређења са грабанцијашем рачвају се у два смера: ,,Какав је издрпан, као грабанцијаш" и ,,Тај је био и на врзину колу – говори се за човјека који је много учио". Персонализован ђакон Стефан и његова љуба су јунаци стиховане легенде о кушању смртника и жртвовању сопственог детета (Вук СНП II, 3). Као типски лик народне епике, неименован ђак (ђаче самоуче) контраст је највишим црквеним достојанственицима, и по хијерархији и при стилизацији опозиција врлине/мане, поштовање/кршење Божијег закона (Вук СНП II, 19, 27; III, 14) или му је дато да кроз сновиђења наслути опасности које од Турака прете манастиру и православљу. Међу типским ликовима прозне традиције, ђак је често пратилац попа (Вук, СНПр, 38), а лукавством савлада и оностране противнике (дивљан, див). У шаљивим приповеткама група манастирских ђака или један од њих враголијама и смицалицама доскоче старешинама и старијим, а запање и самог ђавола (Врчевић, СНПр). У литератури је Тит Брезовачки (1757–1805) на основу фолклорне подлоге обликовао лик Матијаша грабанцијаша дијака (1803), док је Петар Кочић стилизовао карактеристичног јунака Симеуна Пејића Ђака ,,од намастира Гомјенице".

Снежана Д. Самарџија

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг – Ср. Карловци 1902–1926; С. Рудић, „Повеља бана Твртка Котроманића кнезу Влатку Вукосавићу", ССА, 2003, 2, 272; Р. Поповић „Повеља бана Твртка I Котроманића Дубровнику о ослобађању од царина", ССА, 2006, 5, 151; „Повеља бана Стјепана II Котроманића о решавању спорова између Босне и Дубровника", ССА, 2007, 6, 38.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Јужнословенске народне приче о грабанцијашу дијаку и њихово објашњење", ASPh, 1877, 2; Ст. Станојевић, „Студије о српској дипломатици", Глас СКА, 1923, 106; В. С. Караџић, Етнографски списи, Бг 1972; В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1975; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; В. С. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)