ДОЈЧИНОВИЋ, Биљана

ДОЈЧИНОВИЋ, Биљана, проучавалац књижевности, универзитетски професор, феминистичка активисткиња (Београд, 11. II 1963). Дипломирала је 1986. на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. На истом факултету 1991. одбранила је магистарски рад „Категорија род у америчкој гинокритици (на примеру дела Ерике Јонг)", а 2003. докторску дисертацију „Приповедни поступци у романима Џона Апдајка". На Фил. ф. у Београду (Катедра за општу књижевност и теорију књижевности) почела да ради 2003. у звању доцента, а редовни је професор од 2016. Један од оснивача Центра за женске студије у Београду, као и Индок центра Асоцијације за женску иницијативу. Била је главна уредница часописа за феминистичку теорију Genero (2002–2008). Чланица је The John Updike Society (JUS), као и уредништва The John Updike Review од њиховог оснивања, док се у одбору директора JUS налази од 2015. Од 2011. руководи истраживачким пројектом Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године. Главна је и одговорна уредница електронског научног часописа Књиженство. Својим избалансираним приступом, теоријским и практичним радом на стварању феминистичке традиције одиграла је важну улогу у академској верификацији феминистичке критике, пре свега у књизи Гинокритика: Род и проучавање књижевности коју су писале жене (Бг 1993); овом књигом започет је нови талас постсоцијалистичког феминизма у Србији. На теоријским основама Гинокритике настала је збирка огледа Градови, собе, портрети (Бг 2006) који имају феминистичко залеђе али и везу с традиционалним књижевнотеоријским знањима. На нешто измењеним методолошким основама настаје и следећа збирка огледа и есеја написана на енглеском језику и објављена као CD-издање: GendeRingS: Gendered Readings in Serbian Women`s Writing (Бг 2006). Промена је у томе што је у наслову ипак дата предност појму рода, чиме се сугерише да је ауторка свој метод благо померила од гинокритичког ка gender (родном) читању. Међутим, како су и гинокритика и родна теорија део истог корпуса, не може ипак бити речи о осциловању или замени ових парадигми, него о плурализму метода у оквиру феминистичке критике. Д. је објавила и прву научну монографију о романима Џона Апдајка у српској култури, Картограф модерног света (Бг 2007), као и књигу о Вирџинији Вулф Сусрети у тами (Бг 2011), у којој, поред феминистичке теорије, у центар својих истраживања уводи и студије културе и постколонијалну теорију. За књигу огледа Право сунца – другачији модернизми (Н. Сад 2015), која се бави модернистичким поетикама изван главног тока или општепознатог књижевног канона, добила је награду „Анђелка Милић" (2016).

ДЕЛА: Одабрана библиографија радова из феминистичке теорије/женских студија 1974–1996, Бг 1996.

ЛИТЕРАТУРА: С. Слапшак, „Номадизам као критичка пракса или кофер Б. Д. Нешић", М. Кох, „Родно читање српске књижевности", А. Павловић, „Критичарски рукопис Б. Д. Нешић", ПроФемина, 2007–2008, 46–50; И. Перишић, Женски портрети, Бг 2017.

Игор Перишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)