ДЕВЕТЕРАЦ

ДЕВЕТЕРАЦ, врста изосилабичког стиха који се, сачињен од девет слогова, појављује у српској силабичкој и силабичко-тонској версификацији. У зависности од тога како се силабички рашчлањава и како тонски обликује, овај стих најчешће садржи четири иктуса, а појављује се у два засебна облика: трохејском и јампском. Трохејски д. има цезуру после четвртог слога (4+5), а акценти теже да заузму позиције непарних слогова. Јампски д. има цезуру после петог слога (5+4), а акценти се распоређују тако да јака места буду парни слогови. У фолклору је д. изузетно редак. У оквиру свог списка стихова које налази у усменој поезији (од петерца и шестерца па до тринаестерца и четрнаестерца) В. Караџић од свих силабичких образаца једино д. не помиње, што значи да га и не сматра засебним обликом важним за усмено певање. Премда Л. Зима налази овакве облике стиха и код других словенских народа (Чеси, Словаци, Малоруси), и код њега су српски и хрватски примери сасвим ретки и малобројни. Вуковим трагом Т. Маретић уврштава д. у групу стихова којих „тако мало има у народнијем пјесмама, да се управо може рећи да их и нема". Нешто чешће овај стих ће се наћи у грађанској лирици, али и ту он представља ексцесни феномен. Тек у писаном, уметничком песништву д. задобија нешто важније место, где се понекад трохејски десетерац комбинује са деветерачким обликом исте интонације (С. Милутиновић Сарајлија, П. П. Његош). Упркос томе што га, као сасвим периферни феномен, можемо наћи код песника који су користили античке облике (унутар алкејске строфе се јавља као трећи стих овог катрена, на пример код Л. Мушицког, Ј. Стерије Поповића, П. Прерадовића и др.) и романтичара (код Ј. Ј. Змаја, Ђ. Јакшића, Л. Костића, Љ. Ненадовића и др., понекад и у каталектичком облику лирског десетерца, као у Костићевој песми „Santa Maria della Salute"), овај стих ће, највише у склопу истраживања изражајних могућности јамба, почети да откривају тек песници ране модерне (В. Илић, М. Јакшић, Ј. Дучић, М. Ракић, С. Луковић, С. Пандуровић, В. Петковић Дис, В. Петровић и др.). Написавши прегршт антологијских песама у јампском обрасцу, д. ће естетски најпотпуније осмислити Ракић („Јасика"), а нарочито Дучић („Сунцокрети", „Ћук", „Бор", „Буква", „Мрави", „Побожна песма", „Сенка", „Песма", „Повратак" и др.). Од новијих песника овај стих су успешно користили С. Раичковић, Б. Миљковић, Борислав Радовић, Алек Вукадиновић, Р. П. Ного, Милосав Тешић и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стефановић Караџић, „Предговор", у: Народне српске пјесме, I, Лајпциг 1824; Л. Зима, „Нацрт наше метрике народне обзиром на стихове других народа а особито Словена", Рад ЈАЗУ, 1879, XLVIII--XLIX; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", Рад ЈАЗУ, 1907, 170, 68; С. Матић, „Принципи уметничке версификације српске", ГНЧ, 1930, XXXIX, 1931, XL, 1932, XLI; Ж. Ружић, Српски јамб и народна метрика, Бг 1975; Над загонетком стиха, Н. Сад 1986; Енциклопедијски речник версификације, Н. Сад 2008; И. Негришорац, „Деветерац у поезији Милосава Тешића", у: А. Јовановић, Ј. Делић (ур.), Звук, метар и смисао Милосава Тешића, Бг--Требиње 2015.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)