ДУЧИЋ, Стеван

ДУЧИЋ, Стеван, етнограф (Дучићи код Подгорице, 4. I 1874 -- Подгорица, 30. III 1918). Иако самоук, оставио је значајан траг у етнографској и фолклористичкој литератури. Сарађивао je с војводом Марком Миљановим Поповићем што се одразило на његово литерарно усмерење. Не само у домену поетичких образаца и поступака које је црпио из Миљанових дела, него и у сфери подстицаја за сакупљање народног усменог блага и преписивања старих рукописа. Миљанову је помагао око преписа народних песама и народних предања. У првим годинама ХХ в. (1904) сусрео се с Јованом Ердељановићем и од тада предано радио на сакупљању грађе о народном животу и обичајима племена Куча. Радио је по упутствима која је поставио Ердељановић за сакупљање етнографске грађе, а објавила СКА под називом Упутства за испитивање народа и народног живота (1910). Тако је настао значајан рукопис о народном животу и обичајима под насловом Живот и обичаји племена Куча, 1912, предат за штампу у СКА. Систематизацију и редактуру рукописа урадио је Ердељановић. С обзиром на то да је рукопис био написан делимично књижевним језиком, a делимично народним кучким говором, његово сређивање је потрајало. Ердељановићу су помагали и други сарадници код делова који нису били потпуно разумљиви и читљиви. Дело је постхумно објављено тек 1931. у Српском етнографском зборнику, Одељењу за Живот и обичаје народне, књ. 20, с уводним текстом Ердељановића. Значај овог рукописа за српску етнографију огледа се у мноштву података о животу племена Куча, које се делило на православне, муслиманске и католичке припаднике. Арбанаси из племена Куча су били католици и мањим делом муслимани. У овој студији Д. представља паралелно народни живот српских и арбанашких (албанских) породица уз детаљне језичке варијанте и актуелну терминологију материјалне и духовне културе у 12 поглавља написаних на 613 страна. Поред овог рукописа, Д. је 1912. предао СКА и рукописе о народним песмама из Куча, песмама из Црне Горе, Брда и Херцеговине, те грађу за народни живот, обичаје и веровања, грађу народних приповедака, грађу за речник и др. Све је остало у рукопису, необјављено. На основу бележака Андрије Лаиновића, објављених у цетињским Записима 1932, у Д. заоставштини нашло се и неколико књига приповедака приређених за штампу: Стари горски људи, Горски суд, Осветник, Горско срце, Горска душа, Слободни горштаци. Добар део тих рукописа није био објављен. Рукопис романа Или Куч и зборника усмених песама Јуначке народне пјесме из Црне Горе, Брда и Херцеговине објављени су тек у новије време. Роман Или Куч (Пг 1997) најважније је Д. литерарно дело, а посвећено је тешком животу Срба и Македонаца под турским зулумом. Д. за живота није публиковао своје радове као посебна издања, мање прилоге је објављивао у часописима и листовима с почетка XX в.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, „Од уредника", у: С. Дучић, Живот и обичаји народа Куча, Бг 1931; Ј. Чађеновић, „Роман Стевана Дучића о хајдуку Илији Кучу" (предг.), у: С. Дучић, Или Куч, Пг 1997; М. Никчевић, Историја црногорске књижевности, III, Пг 2012.

В. Марјановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)