ДИМИТРИЈЕ ЛАСКАРИС ЛЕОНТАРИС

ДИМИТРИЈЕ ЛАСКАРИС ЛЕОНТАРИС, великаш (? – ?, 6. IX 1431). Човек од поверења византијског цара Манојла II Палеолога (1391–1425). У почетку каријере се истакао као војсковођа у Мореји (Пелопонезу) и Тесалији. У време краткотрајне управе цара Јована VII Палеолога у Солуну (1403–1408) био је његов сарадник и саветник, а након што је, после Јованове смрти 1408, управу у Солуну преузео деспот Андроник Палеолог, трећи син цара Манојла II, служио је као његов тутор и фактички управитељ града све до 1415/1416. Када је 1416. у Солун доспео Мустафа Челебија, син султана Бајазита I (1389–1402), један од османских претендената, који су се између 1402. и 1413. борили за султански престо, Д. Л. га је отпратио за Цариград и острво Лемнос, где је овај требало да буде држан према договору између цара Манојла II и султана Мехмеда I (1413–1421). Године 1420/1421. предводио је византијско посланство Мехмеду I које је требало да преговорима спречи предстојећи османски напад на Цариград. Маја 1421. био је у новој дипломатској мисији на османском двору у Једрену, где се задесио баш у време султанове смрти. Након тога је ослободио Мустафу из заточеништва на Лемносу, истичући га као супарника новом султану Мурату II (1421–1451). Када је Мустафа потом успео да заузме Галипоље, послат је да затражи од њега да му преда град. Предводио је 1427. византијску флоту у победи над снагама деспота Карла I Токоа у бици код Ехинада. Пред крај живота се замонашио под именом Давид, а сахрањен је у Манастиру Петра у Цариграду. Имао је сина Јована Ласкариса Леонтариса.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960; J. Barker, Manuel II Paleologus (1391–1425): A Study in Late Byzantine Statesmanship, New Brunswick 1969; E. Trapp, H. V. Beyer, K. Sturm-Schnabl (ур.), Prosopographische Lexicon der Palaiologenzeit 6, Wien 1983.

Предраг Коматина

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)