ДОЊА КАМЕНИЦА

ДОЊА КАМЕНИЦА, село у источној Србији, у општини Књажевац, смештено у долини Трговишког Тимока, у Заглавку, око 12 км југоисточно од општинског средишта. Налази се на локалном путу који повезује Књажевац са Пиротом, а изграђено је на левој страни долине реке у подножју планине Тресибаба. Чине га улица која се протеже дуж Тимока и друга која је формирана дуж долине његове леве притоке Лешчанског потока. На њиховом саставу су сеоска црква, четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга. Преко реке је изграђен мост, око један километар југоисточно од села је манастир Св. Тројице, а око пет километара јужно, на узвишењу Велики градић (561 м) су остаци римског утврђења. Село се помиње од 1455. Староседелачко становништво досељено је из Пиротског краја крајем XVIII или почетком XIX в. Константна исељавања почела су пре II светског рата, а довела су до смањења популације. Године 1948. било је 1.169, а 2011. 229 становника, од којих 97,8% Срба. Пољопривредом се бавило 67,4% житеља.

Слободан Ћурчић

У селу је сачувана средњовековна црква посвећена Богородици, о којој нема помена у писаним изворима. Три ктиторске композиције насликане у наосу и капели спрата припрате сведоче да је храм подигао и украсио фрескама непознати властелин са члановима шире породице. Настанак црквене грађевине и живописа датује се у другу четвртину XIV в. Подручје у којем се налази црква тада је улазило у састав бугарске државе (Видинска деспотовина). Непознате су историјске околности под којима је ова необична црква подигнута. Ту се пре свега мисли на непосредне обласне господаре доњокаменичког ктитора, чији се портрети такође налазе у храму. Нема историјских потврда за насликане личности деспота и деспотице, који су у натпису означени као Михаило, син цара Михаила и Ана. Подигнута на територији преплитања бугарских и српских културних утицаја, црква у Д. К. поседује необичан градитељски склоп, који нема директних аналогија у црквеној архитектури Балкана позног средњег века. Спој византијских и романичких елемената најизразитије је испољен у спољним архитектонским облицима грађевине. Храм неправилне правоугаоне основе састоји се од наоса образованог у виду сажетог уписаног крста са куполом и тространом апсидом на истоку, док је у западном делу подигнута припрата са спратом, изнад које се уздижу две куле. Испред цркве некада је постојао и дрвени спратни трем који је имао улогу спољне припрате. Насупрот елегантној византијској куполи са богатим керамопластичким украсом, издижу се грубе и тешке, готово рустичне форме кула са шиљастим, пирамидалним крововима романичког изгледа. Несумњиви западни утицаји немају потпуно јасну линију порекла. Они су на Балкан могли доћи преко Приморја али и из Угарске. Мале димензије грађевине условиле су сажет програм фресака у олтару -- Богородица на престолу са Христом и арханђелима и Поклоњење Агнецу, као и представе светих на северном (Стефан Првомученик) и јужном зиду (Симеон Столпник). Сачувани тематски програм живописа наоса распоређен је у три појаса. Циклуси Великих празника и Христових страдања заузимају две горње зоне, док је најнижи појас намењен фреско-иконама Богородице и Христа и појединачним представама најпоштованијих светих, упечатљивих димензија, и портретима ктитора груписаним у две целине. У малом простору припрате остварена је тематска целина која се надовезује на програм наоса. Сликање најугледнијих светих ратника у коњаничкој иконографији крај портрета деспотског пара учињено је вероватно по жељи ктитора. Кроз Богородичин циклус у девет сцена исказано је нарочито поштовање према заштитници ктитора и патрону храма. На спрату који је служио као капела биле су представе светих монаха, док су уз портрете чланова ктиторове породице насликани свети ратници Луп и Нестор. Посебна пажња посвећена је Св. Николи и Св. Петки који су у овом простору добили засебне циклусе слика. Иако се један број сцена издваја по необичним решењима, сликарство у целини одликују једноставност и разумљивост иконографије. Уз несумњиве квалитете -- вешт цртеж, светао колорит и психолошку обраду -- фреске у Д. К. остају ван главних стилских токова којима се византијско сликарство креће у деценијама након ренесансе Палеолога.

Марка Томић Ђурић

ЛИТЕРАТУРА: М. Ћоровић Љубинковић, Р. Љубинковић, „Црква у Доњој Каменици", Старинар, 1950, 1; Б. Живковић, Доња Каменица: цртежи фресака, Бг 1987; D. Piguet-Panayotova, Recherches sur la peinture en Bulgarie du Bas Moyen Âge, Paris 1987; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; Д. Фрфулановић, „Чија је црква у Доњој Каменици?", Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, 2001, 28--29; „Свети ратници као коњаници у цркви у Доњој Каменици", Пешчаник, 2004, 2; „Портрети ктитора у Доњој Каменици", ВГл, 2005, 33.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)