ДАЧАНИ

ДАЧАНИ, античко племе из карпатско-подунавске регије. Дачком територијом се у ширем смислу може сматрати територија данашње Румуније. Д., који представљају северни огранак трачких племена, којем припадају и Гети, латински извори су називали именом Daci, а грчки Davkoi/Davkai. Мишљења о етничком јединству и међусобној вези Д. и Гета су подељена: једна група аутора сматра да су у питању различита племена, док друга заступа становиште да се под различитим називима крије иста етничка заједница. У румунској литератури се стога често наилази на термин дако-гетски. Постоји мишљење да се етноним Д. може повезати са фригијским davo" (са значењем вук) и митом о етничком пореклу, који је утицао на стварање ратничке симболике вука. О тесној вези Д. и Гета сведочи формулација Помпеја Трога „Daci quoque suboles Getarum sunt. / И Дачани су потомци Гета". Према Страбону (Geographica, VII, 3, 13), ова два племена користила су исти језик. Распрострањеност карактеристичних топонима по читавој дако-гетској области, углавном северно од Дунава, а посебно оних која се завршавају на -дава (Argedava, Buridava, Capidava, Tamasidava) говори у прилог могућем постојању заједничког дако-мизијског језика, различитог од трачког. За разлику од првог помена Гета већ код Херодота (Historiae, IV, 93), први помен Д. је четири века каснији и везује се за Цезара (De bello Gallico, VI, 25, 2), премда Фронтин (Strategemata, II, 4, 3), који је каснији извор, помиње прву важну битку у историји Д., смештајући је у 109–106. годину п.н.е. Историјски је потврђено паралелно постојање ових двеју етничких група, а највећа експанзија дако-гетске материјалне културе (преко Трансилваније све до Доње Аустрије и југозападне Словачке) одговара врхунцу владавине Буребисте и његовим походима против Боја и Тауриска (→ Дакија).

Друштвена стратификација код Д. огледа се у издвајању световне и духовне елите (tarabostes, pilleati – они који носе капе на главама) у односу на остало становништво (comati, capillati – гологлаво становништво). Световна аристократија представљала је чуваре традиције, а из њихових редова бирани су кандидати за краљевски престо, заповедници утврђења и чланови бирократског апарата. Свештенство је играло врло значајну улогу у дачком друштву, а помиње се и „двострука моћ", с обзиром да је врховни свештеник делио власт с краљем. Најпознатији је случај Деценеjа/Декаинеjа (→ Дакија), врховног свештеника који је током Буребистиног времена имао велик значаj и утицај, а који је након смрти Буребисту наследио на престолу окрњене државе. Највећи број тзв. гологлавих чинило је земљорадничко становништво из руралних заједница. Имали су три обавезе: да плаћају трибуте у натури, учествују у јавним радовима и служе у војсци. Друге две главне групе у оквиру ове класе становништва чиниле су занатлије и трговци. У дачком друштву било је и робова. Предузимање великих јавних радова налази одраз у постојању система утврђења око главног центра Сармисегетузе у планинама Орештије (Костешти, Блидару, Пиатра Рошие итд.). Постојала је наследна краљевска власт и установа краљевих пријатеља, по узору на хеленистичке philoi.

О дачком присуству или њиховим утицајима на тлу Србије сведоче типични налази дачке материјалне културе: керамичке посуде специфичних форми и декорације (коничне дачке шоље, лонци са метличастим украсом, чепастим дршкама, пластичним тракама, посуде на стопи фруктијере), накит и елементи ношње (на првом месту познолатенске фибуле, које су типолошки и конструктивно веома блиске фибулама са подручја Великих Скордиска), оружје (криви ножеви сике – sica) и новац (имитације грчког новца израђене у дачким радионицама – примерци из Баната и оставе из Јабуковца у источној Србији). Налази су концентрисани у српском Подунављу, иако известан број потиче и са локалитета са шире територије (налази из Поморавља – Параћин, Јагодина, Сараорци; сребрна астрагалоидна фибула средњолатенске схеме из Стола код Беле Паланке, формом веома блиска дачким фибулама). Српско Подунавље представља рубну зону између популација Д. и Скордиска. Налази из Поморавља потичу из периода римске доминације на овим просторима, те се појава дачког елемента доводи у везу са депортацијама становништва из подручја северно од Дунава у крајеве који су већ били под римском влашћу.

Концентрација дачких налаза хронолошки опредељених од краја II в. п.н.е. до средине I в. п.н.е. у Банату указује на интензивно присуство дачке популације, што може да буде потврда идеје да је Банат улазио у састав Буребистине државе. Дачки налази потичу с археолошких истраживања локалитета Жидовар код Орешца (из насеља млађег гвозденог доба, најмлађег у низу праисторијских насеља на овом вишеслојном локалитету) и Вршац–Ат (гроб спаљеног покојника), уз које треба поменути случајне налазе, међу којима доминира дачка керамика, из Банатског Карловца, Банатске Паланке, Беле Цркве, Ботоша, Дубовца, Дупљаје, Ковачице, Ковина, Павлиша, Потпорња и Вршца - Улице Ђурђа Смедеревца. Насеља из млађег гвозденог доба на Жидовару посебно су значајна, пошто анализа керамичког материјала указује да је најстарије од три насеља било насељено келтским Скордисцима, док се у млађим насељима видљиво повећава удео дачке керамике. Остава сребних налаза из Ковина, која је првобитно била опредељена као дачка, данас се, након проналаска тзв. жидоварског блага с аналогним сребрним предметима, приписује Скордисцима. Подручје Срема представља западни руб распростирања налаза дачке керамике. Дачка керамика нађена је на насељима позне фазе млађег гвозденог доба приписаним Скордисцима, на локалитетима Гомолава у Хртковцима, Градина у Старом Сланкамену и Баштине у Прогару. На локалитету западно од Земуна, идентификованом као Mutatio Altina, у познолатенском хоризонту пронађен је скелет пса, покривен раноримском зделом са жигосаним орнаментом, уз приложену дачку шољу. Са територије Београда налази дачког карактера (дачке шоље, фруктијере, сике, фибуле типа Орлеа–Маглавит) потичу са некропола Скордиска на Карабурми и Роспи Ћуприји. Археолошка сведочанства са територије источне Србије не показују значајније дачко присуство пре краја I в. п.н.е. и римских војних подухвата у којима су Скордисци изгубили самосталност. Овај хоризонт заступљен је типичном дачком керамиком и металним налазима на локалитетима насеобинског карактера Равна, Велесница, Ушће Слатинске реке, Збрадила код Корбова, Вајуга–Песак, Кривељ код Бора, као и на некрополама Љубичевац–Острово и Ајмана – Мала Врбица. Овом хоризонту могу се приписати и оставе из Кладова и Текије.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Рашајски, „Дачка сребрна остава из Ковина", РВМ, 1961, 10; I. H. Crisan, Ceramica Daco-Getică, Bucureşti 1968; Burebista şi epoca sa, Bucureşti 1977; A. Bodor, Structura societăţii Geto-Dacice, Cluj–Napoca 1981; М. Jevtić, М. Ljuština, Dacian Pottery from Židovar, у: V. Sîrbu, I. Stîngă (ур.), The Iron Gates Region during the Second Iron Age: Settlements, Necropolises, Treasures, Drobeta – Turnu Severin 2008; П. Поповић, „Млађе гвоздено доба Ђердапа", Старинар, н. с., 1991, 40–41; М. Babeş, „Daker", у: S. Sievers, O. H. Urban, P. C. Ramsl (ур.), Lexikon zur keltischen Archäologie, Wien 2012.

Марија Љуштина

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)