ДРАГАНАЦ

ДРАГАНАЦ, Црква Сабора Св. архангела Михаила и Гаврила, смештена у долини Драганачке реке, десетак километара северно од Гњилана. Манaстир Д. се први пут у историјским документима помиње као „врх Драганaц" 1381. у даровници манастиру Раваница кнеза Лазара Хребељановића којем народно предање приписује његово оснивање, док му име изводи из имена Лазареве ћерке Драгане. После развоја и напретка током друге половине XIV и прве половине XV в. манастир Д. бива, највероватније, напуштен после пада Новог Брда под турску власт. Верни народ није заборављао ову древну светињу током наредних векова; молио се на њеним рушевинама и захватао воду са оближњег целебног извора. После обнове у другој половини XIX в. у манастиру Д. живе и служе монaси међу којима су посебно значајни: јеромонах Дионисије (први настојатељ после обнове) и јеромонах Григорије Портански (бивши судија из Руске Царевине) који је управљао манастиром у тешко време током II светског рата. Последњих деценија управу над манастиром преузимају, између осталих, јеромонаси из манaстира Висoки Дечани Мирон и Кирило, те архимандрит Иларион.

На месту старијег храма 1868. изграђена је црква с дозволом султана Абдула Азиса и благословом рашко-призренског митрополита Мелетија. Изградњу храма и формирање манастира иницирали су кметови околних села, а финансијски помогле српске власти, кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, као и Русија. Црква је освештaна 1900. У близини храма налази се извор за чију се воду верује да је лековита. По изградњи цркве, у манастиру је отворена и школа. Црква је грађена тесаним каменим квадерима, с декоративно обрађеном западном фасадом, уз коришћење преплета на угловима који се данас не виде, и украшеном лунетом повише улаза. Основа храма је крстообразна, с три изнутра кружне а споља полигоналне конхе. Црква има кубе зидано од опеке, конструктивно необично и непропорционално према остатку грађевине. Шестострани тамбур с прозорима постављен је на двоструко степеновано постоље, с прозорима и на нижем постољу. Његова конструкција почива на тромпама. Зидови храма нису били осликани, али се у темену калоте налазио монументални лик Христа Сведржитеља, данас веома оштећен. Иконостас је 1892. сликао зограф Константин Јаковљевић из Галичника. На неким иконама друге зоне потписао се зограф Теофан Исаиловић Буџароски. Иконостас има три зоне икона и сликано Распеће. Изнад престоних икона и царских двери богато украшених резбом су два реда са 15 икона мањих димензија, на којима су допојасни ликови јеванђелиста и других светитеља. У цркви се налази и икона Сабор Св. архангела коју су 1894. манастиру поклонили градитељи Михаило Ђорђевић, Новак Исијановић и Јован Јанчић из села Тресонче код Дебра. На њој се Т. И. Буџароски потписао као Теофан Зуграфчија из Галичника.

ЛИТЕРАТУРА: Цариградски гласник, 1900; М. Ивановић, Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Бг--Призрен 1987; М. Филић (прир.) Манастир Драганац, Ва 2006; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", Саопштења, 2012, 44.

Ивана Женарју Рајовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)