ДЕСПОТ

ДЕСПОТ (грч. despovth": господар), једна од највиших титула у средњовековној Византији од XII в. до пада 1453, из ње је преузета у Србији од 1326. до 1459, а после пада постојала је међу Србима у Јужној Угарској. У Византији је изведена од царског епитета, најпре на печатима и новцу, а као царско достојанство увео ју је цар Манојло I Комнин (1163). Он је ову титулу доделио свом зету, угарском принцу Бели Алексију, који је, будући да тада цар није имао мушких потомака, одређен за наследника царског престола. Од тада је нова титула увршћена на друго место хијерархијске листе достојанстава у царству. Додељивана је најближим царевим рођацима, пре свега млађим синовима, браћи и зетовима, по одређеном, строго прописаном церемонијалу, али није подразумевала никакве дужности у управном и војном апарату државе. Њени носиоци су имали право на употребу формуле „царство ми", а на својој пурпурној одећи и опреми су носили царске знаке и симболе двоглавог белог орла. Титулу је додељивао само цар у посебној одаји царске палате (триклинијуму) у Константинопољу, дарујући при томе знаке деспотског достојанства, од којих је најважнији деспотски венац (круна), украшен драгим камењем и бисерима. Додељивана је и страним владарима, принчевима, уз обавезу да постану царски зетови и да имају предност у наслеђивању престола.

У средњовековној српској држави титула д. се додељује од времена крунисања Стефана Душана за цара (16. април 1346). Пре тога се за владавине његовог оца краља Стефана Дечанског у Србији 1326. помиње извесни д. Драгослав, али му је ову титулу тада могао дати византијски или бугарски цар. Душан је ову титулу дао свом полубрату Симеону (Синиши) Палеологу, шураку Јовану Асену, блиском рођаку Иванишу и моћном великашу Јовану Оливеру. Његов син и наследник цар Урош ову титулу је доделио угледном великашу и Душановом зету Дејану, затим његовом сину Јовану Драгашу, као и браћи Мрњавчевићима, Вукашину и Угљеши. У првој половини XV в. титулу д. носе владари Србије, па се Србија тог доба у историографији назива Деспотовином. Цар Јован VII Палеолог 1402. доделио је у Цариграду деспотску титулу Стефану Лазаревићу. Стефанов наследник Ђурађ Бранковић 1429. као и његов син Лазар Бранковић 1446, добили су ову титулу од цара Јована VIII Палеолога, који ју је послао у Србију преко свог изасланика Георгија Филантропина. Сви они су били царски зетови. После пропасти Византијског царства 1453. последњим д. Србије титулу додељују угарски краљеви: Стефану Бранковићу 1458. и босанском престолонаследнику Стефану Томашевићу 1459. Они ову титулу додељују и после пада Смедерева 1459, али не више као владарима Србије, него као предводницима Срба у Јужној Угарској у борби против Турака.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Византијски чинови и титуле у српским земљама XI--XV века", Глас САН, 1908, 78; Ј. Радонић, „Наши деспоти током векова", Глас САНУ, 1956, 219; R. Guilland, „Le Despotat", Revue des études byzantines, 1959, 17; Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960; А. Веселиновић, Држава српских деспота, Бг 1995; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Андрија Веселиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)