ДУБИЦА

ДУБИЦА, средњовековна жупа, првобитно католичка парохија (жупанија) у оквиру Дубичког архиђаконата Загребачке жупаније и територијална јединица Угарског краљевства. Угарске жупаније Д., Врбас и Сана биле су средином XIII в. обухваћене називом Доња Славонија, будући да су се простирале јужно од реке Саве. Центар жупе био је у граду Дубица, који се јавља у изворима од 1244. као „слободна (краљевска) варош" (libera villa), a њени становници као варошани (hospites). Град Дубица се налазио на траси веома важног пута који je дуж десне обале Уне и Саве водио до Сиска. Границе жупе Д. доноси повеља угарског краља Беле IV из 1269, када je власт поверио витезовима од Реда Св. храма -- темпларима, који су одраније имали поседе у угарској држави са седиштем у Врани код Биограда. Тако су функцију жупана обављали врански приори темпларског реда, a од 1313. из реда витезова Св. Јована (хоспиталци, јовановци). Дубичка жупа се простирала од реке Стригове на западу до реке Моштанице на истоку, на југу до обронака Козаре, a на северу je прелазила Саву и обухватала и територије са њене леве обале. Према попису католичких жупа (парохија) из 1334. дубички котар je, осим у граду Дубица, имао жупне цркве још и у Греди, Слабиљи, Брекињи и Стригови, и за ова насеља се може претпоставити да су имала барем статус тргова. У току борби против побуњеника, краљ Жигмунд (1387--1437) je у лето 1398. покушао да врати своју власт у врбашкој жупи и кренуо je с војском против великог војводе Хрвоја Вукчића. To се, међутим, завршило противакцијом босанске војске у којој je освојен и град Дубица са целом жупом. Ипак, за разлику од санске, врбашке и глашке жупе, босанска власт овде није дуго трајала -- већ 10. VII 1402. врански приор и дубички жупан Емерик Бебек јавља угарском краљу да je дубичка жупа поново у његовим рукама. Турци су освојили Д. 1538, десет година после пропасти Јајачке бановине. У Дубичкој жупанији се у ХШ в. помиње и Костајница, први пут 1258. као назив једног поседа, али се већ 1290. јавља да означи насеље већег ранга и значаја. Град Костајница je између 1480. и 1485. био у рукама српског деспота Вука Гргуревића (Змај Огњени Вук), a после његови смрти град су држали његови наследници у части и звању: Гргур (Максим) и Јован Бранковић, a затим Иван и Стефан Бериславић. Под турску власт град je пао тек 1556. и тиме су олакшана даља турска освајања према Хрватској, Слaвонији и Угарској.

ИЗВОР: L. Thalloczy, S. Horvаth, „Codex diplomaticus partium regno Hungariae adnexarum -- Comitatum Dubicza, Orbasz et Szana", Monumenta Hungariae Historica, 36, Budapest 1912.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Рачки, „Попис жупа загребачке бискупије из 1334. и 1501", Старине ЈАЗУ, 1872, 4; И. Кукуљевић, „Приорат врански са витезови темплари и хоспиталци св. Ивана у Хрватској", Рад ЈАЗУ, 1886, 81; П. Ћошковић, „Дубица у босанско-угарским односима 1398--1402. године", ИЗ, 1981, 2; Ј. Мргић-Радојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Бг 2002.

Ј. Мргић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)