ДОМЕСТИКАЦИЈА

ДОМЕСТИКАЦИЈА (лат. domesticus: домаћи), дуготрајан процес одгајивања животиња у заробљеништву и под строгом контролом човека током којег животиње попримају низ карактеристика које нису својствене дивљим родоначелницима. Као главнe последице д. најчешће се истичу да је она омогућила да првобитне заједнице ловаца-сакупљача постепено почну са формирањем првих сталних насеобина, да се почне са производњом већих количина хране него што је то било могуће обезбедити само ловом и сакупљањем плодова, као и да се због тога постепено формирају групе људи које нису биле директно укључене у производњу хране, али су имале друге важне функције у развоју првих друштава и каснијих цивилизација. Нажалост, данас се не располаже егзактним подацима о томе када је и како почео процес д., као ни о начину на који је то првобитни човек уопште учинио, при чему најзагонетнији остаје основни мотив с обзиром на то да се првобитни човек претежно хранио биљном храном, а да се тек у каснијој фази свог развоја почео бавити ловом дивљих животиња у циљу обезбеђивања додатних количина хране. Неоспорно је да је лов управо први базични корак који је учињен ка почетку процеса д. Међутим, о томе како се процес д. даље развијао, и поред свих арехеолошких, палеонтолошких и генетичких налаза до којих се током времена дошло, још увек нема довољно информација. У разматрању процеса д. и промена које су се десиле на животињама током д., први објективан приступ формулисао је Чарлс Дарвин у неким од својих кључних радова. Он наглашава да д. у основи представља „више него ропство животиња". Другим речима, д. представља дуготрајан процес одгајивања животиња у условима који су под директном контролом човека, односно у „условима заробљеништва". Самим тим, д. обухвата одређене циљеве који су оријентисани и усмеравани од стране човека-доместикатора. Са зоотехничког аспекта посматрано, најприхватљивија дефиниција д. јесте да је д. процес током којег одређена популација животиња, путем различитих генетских промена које се јављају током више генерација, постаје адаптирана, односно прилагођена на човека и услове заробљеништва или гајења које он ствара. Од свих врста дивљих животиња човек је током свог развоја доместиковао тек мали број њих. За једну врсту животиња може да се каже да је доместикована онда када се гаји за одређену намену, када човек контролише њено размножавање и гајење, када њено преживљавање зависи од човека и када су развијене и/или испољене особине које се не испољавају код дивљих родоначелника. Да би једна врста дивљих животиња била погодна за д., она треба телесно да буде довољно велика, треба да буде „флексибилна" у својој исхрани, треба да се одликује интензивном стопом раста, треба да буде способна да се размножава у „заробљеништву" и под утицајем човека, треба да испољава неагресивно понашање, да има што мирнији темперамент и да прихвата држање у оградама или затвореном простору и да има испољену социјалну хијерархију у групи. Комбиновани резултат ових седам критеријума утицао је на то да од преко 4.000 врста сисара које постоје свега нешто више од десетак врста буде доместиковано (говеда, овце, козе, свиње, коњи, магарци, ирваси, камиле, јак, биволи, гаур, бантенг и лама). Код птица је број доместикованих врста још мањи (кокоши, гуске, патке, ћурке, морке, голуб).

Почеци д. везују се за периоде мезолита и неолита. За почетак првих фаза д. најчешће се узима временски прилично широк период који се датира у раздобље између 13.000 и 12.000 година п.н.е. Претпоставља се да је током овог периода (пре око 15.000 година) дошло до хватања и првобитних кроћења дивљих предака данашњег пса, док се почетак систематске д. датира у период од око 10.000 година п.н.е. Делови света, односно места где су започети процеси д. данас су мање-више прецизно лоцирани. Примарну позицију за д. животиња има подручје које у облику месечевог српа обухвата делове северне Африке, Медитерана и Блиског Истока, као и део централне Азије који се назива Плодни полумесец, затим подручје југоисточне Азије и Кине, као и поједине делове Јужне и Централне Америке. Биогеографски посматрано, главни центри д. животиња смештени су на широком подручју Евроазије, док је значајно мањи број центара у Африци и на Америчком континенту. Од десет најважнијих врста домаћих сисара девет је доместиковано у пределу Евроазије, а половина тих врста у региону Плодног полумесеца. Све врсте домаћих животиња воде порекло од својих дивљих предака, односно родоначелника, од којих се неки и данас налазе у живом облику, док су за неке врсте домаћих животиња њихови дивљи преци изумрли. Данас су живи дивљи родоначелници пса (вук и шакал), магарца (афрички дивљи магарац), домаћег бивола (азијски дивљи биво), оваца (европски и азијски муфлон), коза (дивља коза) и свиња (европска и азијска дивља свиња). С друге стране, дивљи родначелници говеда и тешких раса коња су изумрли током времена. Међутим, и даље постоји недоумица да ли коњ данас уопште има живог родоначелника или су живи само примерци које је човек одређеним методама гајења успео да „реконструише".

ЛИТЕРАТУРА: J. Clutton-Brock, A Natural History of Domesticated Mammals, Cambridge 1999; E. O. Price, Animal Domestication and Behavior, Wallingford 2002; Р. Поповић, Попис пољопривреде 2012. Сточарство у Републици Србији, Бг 2014; В. Богдановић, Биолошке основе сточарства, Бг 2016.

В. Богдановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)