ДИЈАСПОРА

ДИЈАСПОРА (грч. diasporav: расејање), расејаност по свету, расуто стање у којем живе припадници неког народа. Стари Грци су користили ту реч да означе миграцију и колонизацију. За Грке д. је имала позитивну конотацију, а експанзија путем војног освајања, колонизације и миграције била је доминантна карактеристика грчке д. Д. као термин, верује се, први пут је користио грчки историчар Тукидид (460--400 п.н.е.) који је описао дисперзију (географско ширење) Грка. Термин је стекао више пажње након што се појавио грчки превод хебрејске Библије, а односила се на јеврејско расејање у Вавилону. Тако, на почетку, термин је углавном сведен на две древне д. -- грчку и јеврејску. Не постоји универзално прихваћена дефиниција д. Данас, појам д. се често користи за описивање дисперзије људи заједничког националног порекла. Схватање појма д. променило се током година и још се испитују дефиниције, а о њему расправљају много научници и стручњаци. Савремени концепт д. означава начин разумевања миграција, културне разлике, политику идентитета итд., тако да се ова шира дефиниција односи на дисперзију људи заједничког националног порекла или заједничких веровања који живе изван матичне државе. Још шира дефиниција једноставно би се односила на људе једне земље, који су расути по другим земљама. Дакле, ова савремена дефиниција д. односи се на посебан феномен прекограничне миграције.

У литератури из области политичких наука термин д. се дефинише на различите начине, будући да је д. компликован и често оспораван феномен. Амерички професор израелског порекла, Габријел Шефер, д. дефинише као групу „особа истог етно-националног порекла које су саме, или њихови преци, добровољно или под принудом мигрирали из једног места на друго, или на неколико других места, населили се у ова друга места и одржавају свој идентитет и разне врсте контаката са својим местом порекла." Историјске и савремене етно-националне д. су културно-социјално-политички субјекти који су настали као резултат било добровољне или присилне миграције из завичаја, чији су чланови исте етно-националне припадности и који стално бораве као мањина у једној или више земаља пријема (нова домовина). На основу индивидуалних или групних одлука да се трајно настане у земљама пријема, али и да одрже заједнички идентитет, већина припадника д. представља такву заједницу која показује солидарност са својом етничком групом у новој домовини и целом својом нацијом, организује се и активна је у културној, друштвеној, економској и политичкој сфери. Чланови таквих субјеката одржавају редовне или повремене контакте са својом отаџбином и са појединцима и групама исте етно-националне припадности који живе у другим земљама пријема. Међу њиховим различитим активностима, главни чланови таквих д. успостављају локалне и транс-државне мреже које се баве сложеним односима између д., њихових домовина (земаља пријема), отаџбине и међународних актера. Успостављање дијаспоричких локалних и транс-државних организација може да изазове двојну лојалност у односу на домовину и отаџбину. Међутим, већина д. прихвата основна „правила игре" у својој отаџбини и својој новој домовини. На почетку XXI в. древне, модерне, и етно д. показују много већу способност да опстану и да се даље развијају као веома активни субјекти у својим новим домовинама, а повезани са својим отаџбинама. Ово се дешава као резултат поновног појављивања етно-национализма и оживљавања етницитета како у отаџбини тако и у домовини. Сходно томе, постојање и активности д. су прихваћени, нарочито у демократским земљама пријема и у отаџбини. Због огромне експанзије и изузетне сложености феномена данас научници износе своје теорије, анализе и дебате у различитим дисциплинама, као што су: право, политичке науке, историја, социологија, економија, филозофија и антропологија. Ове дебате указују на забринутост за скоро сваки аспект модерних д. Природа идентитета д. је значајна -- било да је замишљена или стварна. Улога културе и религије у њиховом постојању и истрајности, процеси социјализације и политизације, њихове главне стратегије -- асимилативна, интегративна, стратегија заједништва, сепаратистичка -- као и способности да се одржавају њихове везе према отаџбини и другим субјектима истог порекла, њихова лојалност отаџбини и новој домовини, њихове организације, њихове легалне и нелегалне политичке и економске активности, њихова финансијска подршка различитим групама и организацијама у отаџбини, њихово укључивање у криминалне активности итд. значајни су за истраживаче, а посебно за креаторе политика.

У суштини, сада постоје два теоријска приступа текућем дијаспоризму. Један приступ сматра све д. имагинарним (замишљеним) транснационалним заједницама које се залажу за детериторијализовани идентитет и снажно су под утицајем постмодерног, глобализованог, хибридизационог процеса и економских кретања. Главни аргумент ове школе мишљења је да су ентитети д. изгубили везе са својим отаџбинама и постоје као независне заједнице у новом глобалном окружењу. Други приступ се заснива на тврдњи да д. због свог инхерентног етно-националног идентитета има дубоко укорењене везе са стварном отаџбином. Истина, постојe растућа свест и разумевање да д. нису чисто „замишљене", нити потпуно „изграђене" заједнице. То је због чињенице да су идентитети д. комплексне комбинације не-есенцијалистичких исконских, психолошких / митских, и инструменталних елемената. Временом, културни и друштвени идентитети одређених лица могу да претрпе извесне адаптације на промене околности како у земљама пријема тако и у отаџбини, али основни елементи у њиховом етно-националном идентитету остају нетакнути.

Дакле, док је током касних 80-их и 90-их година ХХ в. транснационални приступ био веома популаран међу академцима и политичарима, на почетку XXI в. други приступ, који сe може назвати прекогранични или транс-државни стиче велику популарност и постаје прихватљив за академце и политичаре. Ефекти симултаних процеса глобализације, локализације, регионализације, слабљења национализма, слабљења како „националне државе" тако и „државе" уопште, повећања међународних миграција и миграционог циклуса делују у смеру транснационализма, али улога религије и вера у опстанку и оживљавању националних мањина и д. опстају. Најважније чињенице указују да етно-националне транс-државне д. неће нестати у догледној будућности, да су њихови утицаји на готово свим завичајним друштвима, као и друштвима и државама пријема у порасту. Сматра се да д. позитивно доприноси како својој новој домовини тако и отаџбини. То наводи на закључак да матична држава треба да подстиче припаднике своје д. да одрже и негују свој национални идентитет и да им у томе помогне. Д. као деo матичне државе значи да припадници д. треба да буду укључени у свакодневне активности матичне државе без нужног пресељења у њу, или чак без припадности одређеној организацији из д. Идеја о д. „као o покрајини једне земље" означава појам добро организованих односа између матичне државе и д. у смислу „релативно хомогене целине".

Српска д. Доступни подаци показују да у расејању постоји велик број припадника српског рода и порекла, окупљених у заједницама које одржавају редовне или повремене контакте са отаџбином и појединцима, те групама исте етно-националне припадности који живе у другим земљама пријема. Међу њиховим различитим активностима водећи чланови таквих заједница успостављају локалне и трансдржавне мреже које се баве сложеним односима између д., њихових домовина (земаља пријема), отаџбине и међународних актера. Српска д. настала је исељавањем из матичне државе, а исељавање Срба има дугу традицију. Најраније сеобе одвијале су се под притиском Турака и имале су политички и економски карактер. Због учешћа у ратовима на страни хришћанских земаља или због буна против Турака, велик број припадника српског народа био је принуђен да се исељава и потражи нова станишта за егзистенцију. Веће сеобе према северу, у земље преко Саве и Дунава, забележене су у XVII, XVIII и XIX в. У суседној Мaђарској и Румунији и данас има очуваних српских насеља из тог времена, са живим језиком, очуваном традицијом и многобројним споменицима културе. Током већег дела XIX в. Србија је била земља имиграције, како за Србе који су живели ван матице, тако и за друге балканске народе који су бежали из Хабзбуршке монархије и Турске империје, а у Србији имали изгледa за стицање власништва над земљиштем. У деведесетим годинама XIX в. овај процес се постепено променио, тако да је у XX в. Србија постала претежно нето-емиграциона земља. Исељавање Срба из Србије до II светског рата било је незнатно. Све српске заједнице у прекоокеанским земљама, посебно у САД где су биле најмногољудније, водиле су порекло са територија које су биле под владавином Аустроугарске монархије или из Црне Горе. Постоји више фактора који су утицали на то да Срби из Србије мање одлазе у „туђи свет". Прво, државни систем који је уведен након што је Србија добила аутономију од турских власти, а посебно након ослобођења од Турака и стицања независности, био је модернији у односу на друге државе у региону и далеко повољнији за велик број сеоских становника који су живели од земљорадње и сточарства. Милош Обреновић је практично укинуо феудализам и дао земљу сељацима. Друго, Србија је за то доба била далеко од мора и лука из којих су водили путеви за прекоокеанске имиграционе дестинације.

Први масовнији талас емиграције Срба, пре свега са територија ван државе Србије, одвијао се од почетка ХХ в. до почетка I светског рата, према главној усељеничкој дестинацији -- САД. Емиграција се може приписати деловању историјских, економских, демографских, политичких, друштвених, етничких и психолошких фактора. Ратови су одиграли главну улогу у овом процесу. Узроци се разликују од таласа до таласа емиграције. За први талас емиграције (до I светског рата) привлачни чиниоци били су празни простори у прекоокеанским државама; други и трећи талас вођени су ратовима у првој половини XX в. и имиграционом политиком у САД; четврти талас узрокује велика тражња за радном снагом у развијеним економијама Западне Европе 60-их година прошлог века; пети талас је последица грађанских ратова почетком деведесетих година XX в. на простору бивше Југославије, уз раст тражње за високообразованим кадровима у најразвијенијим економијама света. Шести талас емиграције из Србије карактерише релативна нормализација миграционих кретања, захваљујући оживљавању привредних активности и предузимању неких реформских мера на почетку XXI в., па и повратак једног броја исељених стручњака из иностранства. Коначно, седми талас емиграције почиње са глобалном финансијско-економском кризом 2008. и траје и данас, бележећи галопирајући раст који је у највећој мери исход глобализације. Њега карактерише раст тражње за младим и талентованим људима, као и пружање посебних привилегија каријерно оствареним стручњацима у развијеним економијама света. Стварање српских заједница у појединим имиграционим земљама представља такође привлачни чинилац за оне у Србији који су се већ одлучили за емиграцију. Коначно, у порасту су натурализација и асимилација исељених Срба у традиционално имиграционим земљама. Када је реч о образовном и професионалном профилу Срба у расејању, треба рећи да се: (а) удео високообразованих у укупном броју миграната из Србије широм света у последње две деценије повећао; на пример, у САД је 2016. међу америчким Србима старосне доби 25 и више година преко две петине укупног броја (43,1%) имало високо (завршен факултет у четворогодишњем трајању и више од тога) и највише образовање; (б) из године у годину расте број студената из Србије који студирају у иностранству а који су у највећој мери потенцијални исељеници, будући да се током студија прилагођавају условима рада и живљења земље у којој студирају; с озбиром на то да државе чланице ЕУ предузимају стимулативне мере за привлачење талената из трећих земаља и да је Србија на путу чланства у ову организацију, може се очекивати да ће у годинама које долазе све већи број високообразованих из Србије наћи запослење управо у земљама чланицама ЕУ. Промена досадашњих процеса глобализације која је de facto на видику имаће снажног утицаја и на миграционе токове и редефинисање теоријских приступа д.

Постојање и активности д. код нас су широко прихваћени, као и у другим демократским земљама пријема. Припадност д. подразумева емоционалну везаност са отаџбином и забринутост због њеног развоја и проблема с којима се суочавају сународници. Природне катастрофе, конфликти, економска рецесија, или друга трауматична искуства, потврђују да кад год се тако нешто деси -- д. је ту да притекне у помоћ својој отаџбини и да се у њу врати.

Према Закону о дијаспори и Србима у региону (2009), израз „дијаспора" обухвата: држављане Републике Србије који живе у иностранству, припаднике српског народа исељене са територије Републике Србије и из региона, те њихове потомке. Израз „Срби у региону" означава припаднике српског народа који живе у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Румунији, Албанији и Мађарској, а израз „матична држава" означава Републику Србију. Имајући на уму Шеферову дефиницију д., утврђивање бројности реалне српске д. није лако обавити. Примера ради, број Американаца српског рода и порекла процењује се на око 350.000 до пола милиона (процене српских организација у САД), а према подацима Статистичког уреда за становништво САД (People Reporting Ancestry: American Community Survey, 2018), 199.632 Американца су се 2018. изјаснили да су српског рода и порекла (од којих је 102.990 из мешовитог брака), а уз то, преко 250.000 још увек се изјашњава као „Југословени".

Прецизнију бројност српске д. је тешко утврдити, поготово када су у питању старе усељеничке дестинације, прекоокенске државе, САД, Канада и Аустралија, у којима је више генерација исељеника или припадника српске заједнице друге, треће, четврте генерације. Иако се често инсистира на броју припадника српске д., за развој српске заједнице у другој држави, за њену сарадњу са отаџбином, за свеколике активности њених припадника, број није најважнија ствар. Истина, ако је нека етничка, национална заједница многољуднија, она ће у демократским условима бити у стању да, у већој мери, оствари своја етничка и национална права. Од самог броја припадника једне националне заједнице важнији су њено јединство, организованост, неговање националног идентитета, као и одржавање и јачање свих облика сарадње са матичном државом.

ЛИТЕРАТУРА: R. Cohen, Global Diasporas: An Introduction, Seattle 1997; I. Choi, „Korean Diaspora in the Making: Its Current Status and Impact on the Korean Economy", у: The Korean Diaspora in the World Economy, Washington DC 2003; G. Sheffer, Diaspora Politics: At Home Abroad, Cambridge 2003; I. Omelaniuk (ур.), Diasporas and Development: Bringing Societies and States, International Dialogue on Migration, 22, Geneva 2013; Y. Kuznetsov, How Can Talent Abroad Induce Development at Home? Towards to Pragmatic Diaspora Agenda, Washington DC 2013; В. Гречић, Српска стваралачка интелигенција у расејању, Н. Сад 2019.

В. Гречић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)