ДУЧИЋ, Јован

ДУЧИЋ, Јован, песник, књижевник, дипломата (Подгливље код Требиња 15. II 1874 -- Гери, Индијана, САД 7. IV 1943). Није поуздано утврђен датум рођења, a најчешће се помињу 1874 (аутобиографска белешкa у Алманаху хрватских и српских песника и приповедача за 1910. годину и Увјерење требињског пароха из 1938), 1872. (документа из сомборске Учитељске школе и са Женевског универзитета) и 1871.

Д. је у Требињу завршио основну, а од 1884. у Мостару похађаo трогодишњу трговачку школу. Учитељску школу уписује у Сарајеву 1890, а завршава у Сомбору (1891--1893). Био је учитељ у Бијељини (1893--1894), Житомислићу (1894--1895) и Мостару (1895--1899). Учествује 1896. у покретању књижевног часописа Зора, а 1899. постаје уредник. У лето 1899. у Женеви започиње студијe књижевности и филозофије. Од 1900. добија стипендију српске владе, бива изабран за председника студентског удружења „Вила", а студијe завршава 1906. Од јануара 1907. живи у Београду где у Министарству иностраних дела постаје неуказни чиновник. Редовни је сарадник, а 1908. и уредник културне хронике у Политици. Поводом најаве аустроугарске анексије Босне и Херцеговине пише у Политици позив на велики народни митинг 24. IX 1908. и уписује се у добровољце. Српска влада га 1908. на два месеца шаље у Рим да обави пропагандне послове против аустроугарске политике, а ту је објавиo брошуру Annessione della Bosnia e dell Erzegovina e la questione Serbа. Од маја 1910. писар у српском посланству у Софији, oд јуна 1912. секретар посланства у Риму, а од јуна 1914. у Атини. Секретар посланства у Мадриду од јула 1918, а од августа 1922. саветник у посланству Краљевине СХС у Атини. Изабран 1924. за дописног члана Српске краљевске академије (СКА) и за почасног члана лондонског ПЕН-а. Од октобра 1924. је делегат у Друштву народа у Женеви. Августа 1925. постаје генерални конзул у Каиру, а од марта 1926. је отправник послова. Августа 1927. прекида дипломатску делатност: две године се у Београду бави књижевним пословима и припрема своја Сабрана дела (СБ). Од децембра 1929. до краја 1931. отправник послова у Каиру, а јуна 1931. краљ Фуад га одликује Великим орденом Нила другог степена. Изабран за редовног члана СКА 1931. Посланик у Будимпешти од јануара 1932. до јула 1933. Краљ Александар му додељује Орден Светог Саве првог реда. Од августа 1933. до јуна 1937. је посланик у Риму. Родном Требињу поклања 1934. Његошев споменик, рад Томе Росандића, а 1938. Споменик мученицима и борцима за слободу. Од јуна 1937. до маја 1940. је посланик у Букурешту, а 1939. изабран за амбасадора, што представља прво звање тог ранга у историји југословенске дипломатије. У Букурешту 1939, у румунском преводу Б. Писарова, излазе три Д. књиге (Градови и химере, Благо цара Радована, Плаве легенде). У СКА 1939. одржао приступну беседу о Иву Војновићу. Од маја 1940. је посланик у Мадриду, а од новембра 1940. акредитован и за Португалију. Крајем јула 1941. стиже у САД и смешта се код рођака Михајла Дучића у градићу Гери (Индијана), недалеко од Чикага. На вести о страдању Срба у НДХ у Американском Србобрану објављује политичке коментаре и родољубиве песме. Од шпанске грознице разбољева се 1. IV 1943, а умире на Благовести, кад је изашла збирка песама Лирика. На гробљу Калвари у Герију сахрањен је 10. IV, а посмртни остаци пренети су септембра 1946. у Либертивил, у порту манастира Светог Саве. Крајем 1960. у Требиње, на дар Народној библиотеци стиже песникова оставштина. Песникови земни остаци су 22. X 2000. сахрањени у тек изграђеној цркви Благовештења на требињском брду Црквина.

Поезија. Д. књижевно дело обухвата поезију, путописе, есеје, књижевну и уметничку критику, историографију и политичку публицистику. Највреднији део те целине је поезија, која припада уском кругу неколико највреднијих лирских опуса у српској књижевности. На свом развојном путу песник је прошао три поетичке фазе. У првој, предмодерној фази, о којој једним делом сведочи збирка Пјесме (Мостар 1901), он је највише био под утицајем Војислава Илића, али се осећа и присуство предромантичара и романтичара, најочигледније српских (Змај, пре свих, али и Ј. Суботић, Б. Радичевић, Ђ. Јакшић, Л. Костић), те немачких, француских, руских и др. У другој, програмски дефинисаној, модернистичкој фази, насталој после одласка на студије у Женеву, делом исказаној у збирци Пјесме (1901), а у пуној мери у књигама Песме (Бг 1908) и Песме (Бг 1911), он се сасвим везује за поетику парнасоваца и симболиста, посебно за француске песнике попут Л. де Лила, Т. Готјеа, Ж. М. Ередије, А. Самена, А. Рењијеа, Ж. Роденбаха, С. Придома, Ш. Бодлера, П. Верлена, М. Метерлинка, Е. Верхарена и др. Најважније програмске ставове Д. је обелоданио у тексту „Споменик Војиславу" (часопис Дело, 1902), а ту највише вреднује В. Илића, који се сасвим спонтано, али с особеним сензибилитетом, појавио као прекретница у развоју српског постромантичког и раномодерног песништва. Д. утврђује важност неколиких поетичких ставова, који ће и њему и песницима његове генерације послужити као битни оријентири: усмереност на западне културне обрасце, посебно француске; развијено осећање песничке форме, лепота зарад ње саме, искуство француског ларпурлартизма; концентрација на снагу песничке слике, ослонац на поезију француског Парнаса; сложеност и префињеност чулних опажаја, важност естетике импресионизма; истраживање слободе и зачудности индивидуалних доживљаја, апсорбовање искустава декаденције; сагледавање света у перспективи философије симбола, тражење ослонца у симболизму. У трећој, зрелој модернистичкој фази, после I светског рата, најубедљивије обелодањеној у збирци Лирика (Питсбург 1943), песник је досегао пуну меру лирске сублимације и позно симболистичког певања, по чему је близак Р. М. Рилкеу, А. Блоку, Б. Пастернаку, П. Валерију, В. Б. Јејтсу и др. Песник је своје текстове непрестано мењао и побољшавао, у метричком репертоару најчешће користи симетрични дванаестерац и катрен као строфу, док слободни стих није испробавао, али јесте поетску прозу.

Д. је писао о крупним лирским темама, као што су доживљај природе, љубави, родољубља, историје, свакодневног живота, песништва, смрти, метафизике, Бога и сл. У поетичким песмама Д. тематизује проблем песничког, па и уопште уметничког стваралаштва сасвим у складу с типом поетике коју негује. Тако у својој предмодерној фази он пише песму „Хајдмо, о Музо! Амо милу руку", док ће у фази пуне отворености ка парнасовству и делом симболизму настати песма „Поезија" (старији наслов „Моја поезија"). Становиште развијене модернистичке корозивности биће експлицирано у песмама „Зашто", „Сунце", „Дело", „Стварање", док ће начела позне симболистичке поетике најсуштинскије бити изложена у текстовима „Песма" (1909) и „Песма" (1938): ту се песник приказује као медијум трансцендентних сила способан да негативитет овога света претвори у сублимну естетску стварност, те у пуну упућеност божанским световима. Унутар тематике животне свакодневице (у песмама „Чекање", 1903; „Досада"; „Сапутници"; „Напор"; „Најтужнија песма"; „Ћутање"; „Чекање", 1924; „Песма", 1929), стварност модерног човека приказана је као „апатија ствари", замор и досада, страх и стрепња, бол и патња, самоћа и јад, ћутња и тишина, смрт и ништавило и сл., а једино истинска поезија и чиста естетска сублимација успевају да неутралишу такав доживљај. Д. је један од најзначајнијих српских песника љубавне тематике, а ерос, љубав и сексуалност имају снаге да се супротставе негативитету свакодневице. Песник притом успоставља три основна обрасца: у једном се љубав појављује као чинилац емпиријске, негативне стварности; у другом је љубав сагледана као трансцендентно превазилажење негативитета; и у трећем се љубав испољава као симболичка структура која обједињује апстрактно, метафизичко и космичко начело. Д. негује изразиту маскулину, фалусократску слику света у којој је женско биће по пореклу секундарно, изведено и пасивно, а женски активизам („Мирна песма"; „Огледала"; „Казна"; „На раскршћу") приказан је у негативном светлу, чешће као извор проблема и несреће него ли као пут до задовољства и радости. Мушки активизам („Замор"; „Враћање"; „Гама"; „Душа") често је у знаку искрене грубости, чак окрутности. Кад се лик жене појави са снагом превазилажења негативитета, тада се жена открива као вољено, по свему изузетно биће („Тајна"; „Лепота"; „Распуће"), а жена и мушкарац заједнички улазе у свет лепоте и светлости, али се телесност ових бића редукује и претвара у наглашену симболику. Кад се појави лик снажне жене, она тежи да овлада својим партнером („Очи"; „Чедност"; „Тренуци"; „Слутње"), па такве песме приказују жену-владатељку као биће јаких противуречности које воде ка сукобима и несрећама, те ка свету негативитета и вечитог незадовољства. У најизразитијим метафизичким облицима лик жене се јавља као израз највишег, космичког начела („Моја љубав"; „Жена"; „Песма умирања"; „Песма тишине"; „Песма сутона"; „Последња песма"; „Песма љубави"; „Песма жени"; „Строфе једној жени"), при чему долази до изразите дематеријализације њеног бића, те појаве сна о жени-спасењу и о њеној чистој светлосној супстанци. Д. је и песник јаке историјске свести, а у том домену је исказао интересовање за три основна модела певања. Један је заснован на хуморном хедонизму ренесансно-барокног света старога Дубровника („Дубровачки карневал"; „Дубровачки епитаф"; „Дубровачки арцибискуп"; „Дубровачка песма"), а то је једини тематски круг у којем хумор представља доминантни облик лирског расположења. Други модел је заснован на опевању ситуација везаних за српско средњовековље („Житије"; „Запис"): основни доживљај је без пуне дубине и егзистенцијалног понора, а махом је декоративног карактера. По трећем моделу обликоване су песме у којима доминирају митско-историјске визије и изразите метафизичке пројекције, било у облику херојско-победничке славе („Маћедонија"; „Ave Serbia"; „Химна победника") било у знаку трагичних жртава као последице страдања којима су Срби били изложени („Врбас"; „Молитва").

Највише домете Д. је постигао у жанру дескриптивне поезије у којој је испољио изузетну рафинираност у тематизацији света природе, актуелизујући неколико тематско-мотивских модела. У приказању природе био је веома склон сликама сутонског пејзажа („У сумраку"; „Залазак сунца"; „Падање лишћа"; „Човек и пас"; „Вечерње") када се материјалност света почиње губити у непоузданим чулним утисцима; исто тако је изразито био склон морском пејзажу („Љубав", 1900; „Село"; „Подне"; „Љубав", 1905; „Звезде"), не само због огромности мора него и због његових различитих појавних облика који зависе од околности везаних за доба дана или године, за метеоролошке прилике и сл. Д. је посебно успеле ефекте постизао на плану аудитивних слика („Слушање"; „Акорди"; „Сат"; „Сати"; „Носталгија"; „Срца"; „Срце"; „Ветар"), указујући на специфична звучна сагласја каква се могу наћи у свету природе или у свету симбола. Од појава из природе његову пажњу су наглашено привлачиле слике вертикале дрвећа и биљних стабала („Морска врба"; „Јабланови"; „Бор"; „Буква"; „Сунцокрети"), али и појаве злог сунца („Сунце"; „Суша"; „Оморина"; „Киша"; „Ћук"; „Мрави"; „Песма мрака") као животодавног елемента који, нарушавањем начела мере, постаје извор тегоба и уништења живота. Никада пре Д. пејзаж није у српској поезији проговорио на толико семантички различитих и симболички префињених начина. У домену рефлексивне, мисаоне поезије Д. је такође постигао највише домете у српском песништву, при чему је остварио снажне продоре до самих простора оностраности на којима људски ум долази до сопствених граница. Феномен граничности људског бића се у његовој поезији појављује на бар три нивоа: као граница између живота и смрти („Бескрајна песма"; „Срећа"; „Међа"), граница између инстанци Ја и Други („Непријатељ"; „Сенка"), као и граница између различитих светова („Натпис"; „Коб"; „Повратак"). Д. песничку и мисаону пажњу привлачио је и проблем привида и суштине, при чему је веома често људски свет он сматрао само облицима привида („Пророци"; „Сумња"), а у том случају је неопходно добро разумети свеколику дијалектику овог односа („Химера", 1908; „Гнездо"; „Химера", 1943). Најинтензивније се бавио појавним облицима светлости као материјалном и симболичком суштином стварности: тако се појављују слике чежње за светлосним исконом („Светлост"; „Светац"; „Пут"); затим сликa бића и његових промена, те свеопштег кретања као саставног чиниоца стварности („Номади"; „Путник"); и, коначно, слика света у којој је светлост исказана као онтичко начело свега постојећег („За звездама"; „Крила"). На самом крају овог ланца мисаоних поступака налази се чежња лирског субјекта за оностраношћу и за суочењем с Богом, а ту су распони од искушавања путева боготражитељства („Песма Христу"; „Сусрет"), преко суочења с Божјом тајном („Песме Богу"; „Тајна"; „Човек говори Богу"), па до открића скривеног Бога („Завет"; „Песма срца"; „Побожна песма"; „Богу"). Д. је песник душе, с изузетном моћи интроспекције, упућен на распоне од унутарњих напетости до потраге за смирењем, а цела његова поезија је била у знаку чежње за оностраношћу. При том језик трансценденције он покушава да усклади с језиком интелекта и да га претвори у неку врсту сазнања. Као један од најзначајнијих српских песника који су смислотворност испоставили као примарну мисију, он је дубоко философичан песник с методском сумњом као сталним обликом проверавања свих спознаја. Д. поезија представља највиши и најснажнији изданак лирске метафизике до које је дошло српско песништво.

Путописи, есеји, критике. У књизи Градови и химере (СБ 5, Бг 1930) Д. је, пишући о путовањима по Швајцарској, Француској, Грчкој, Италији и Шпанији, понудио изванредне обрасце ерудитног путописа, са мноштвом културно-историјских коментара и реминсценција. Сви путописи писани су у форми посланице, које аутор шаље с путовања неименованом сабеседнику. Најмање је изражен наративни дискурс, а више од занимљивости приче аутору је важно укупно сазнање о читавом једном народу, његовој култури и начину живота. Централна тема јесте сусрет са Другим, посебност начина на који се тај Други разуме и како се доводи у везу с културом из које путописац долази. У том смислу су ови путописи увек опседнути разноврсним облицима поређења, како поређења српске културе с другим балканским, словенским и европским културама, тако и поређења различитих култура међу собом. Писац се обилато служи уобичајеним представама које једни народи имају о другима: ти етнички стереотипи су најчешће добијали потврде у путописној текстуализацији, али је понекад Д. умео да одступи од задатих образаца и да их изложи преиспитивању, деконструкцији, па и оспоравању. У свом излагању највише се ослањао на културно-историјски модел мишљења (Ј. Ј. Винкелман, Ј. Буркхарт), на идеје о Духу појединих народа (Ј. Г. Хердер, Г. В. Ф. Хегел), али и на позитивизам (И. Тен) и антропогеографски метод (Ј. Цвијић). Осим природних чинилаца (рељеф, планине, равнице, реке, језера и мора, климатске околности и сл.), Д. је посебно истицао друштвеногеографске чиниоце (развој привреде произлази из природних узрочника и начина на који друштво одговара на такве изазове), а највише је наглашавао систем културних чинилаца, од религије, образовања, књижевности, историје идеја, философије, уметности, до науке, политике и сл. У допуњеном издању Градова и химера (Бг 1940) Д. је додао писма са блискоисточног простора, тј. из Египта и Палестине, чиме је проширио свој поглед на свет, па је од изразитог западњака постао писац који уравнотежује антитетичка упоришта западно -- источног дивана у српској култури. То је значило и коначно отварање Д. ка Христу, хришћанству и православљу, па је тако религиозном посвећеношћу обележио завршницу свога живота и дела. У својим текстовима Д. је оставио јасне трагове доброг познавања европског путописа као жанра (Херодот, Г. Ј. Цезар, Ј. Гете, Х. Хајне, М. де Стал, Ж. де Нервал, Т. Готје, Љ. Ненадовић и др.), па је његов образац овог жанра досегао вредности сагледиве не само у оквирима српске књижевности.

У збиркама есеја Благо цара Радована: књига о судбини (СБ 6, Бг 1932) и Јутра са Леутара: речи о човеку (СБ 9, Чикаго 1951) Д. мисли и пише маниром класичног француског и енглеског обрасца овог жанра (М. Монтењ, Ф. Бекон, Б. Паскал, Ф. Ларошфуко, Ж. Лабријер, Д. Дидро, Волтер, Стендал, Т. Готје, Ш. Бодлер, П. Валери, Т. Маколи, Т. Карлајл, Р. Емерсон,
Ф. Ниче и др.), са свешћу о доприносима српских писаца (Д. Обрадовић, Л. Костић, Б. Кнежевић, Б. Петронијевић, Б. Поповић), али и с помишљу на далеке претходнике (Платон, Теофраст, Цицерон, Сенека, М. Аурелије и др). У књизи Благо цара Радована Д. се бави централним питањима која одређују ток човекове судбине и дају основни смисао његовом животу. Откриће таквог смисла есејиста приказује фигуром скривеног блага које је за собом оставио цар Радован, митско-легендарна личност народних веровања, а сам чин трагања и копања симболички приказује напор који човек мора да уложи у потрази за смислом. У том погледу сви људи који трагају јесу позитивни лудаци и слободни људи, а посебно су то Песници, Хероји, Пророци и Краљеви. Д. је у књизи Благо цара Радована разматрао различите феномене који темељно одређују људску судбину (од среће и љубави, преко пријатељства, младости и старости, па до жене, песника, хероја и пророка), а томе је у књизи Јутра са Леутара додао читав низ сродних феномена (мирноћа, сујета, карактер, уљудност, мржња, љубомора, страх, разочарање, родољубље, плес). У начину мишљења ових есеја дисциплинарно се преламају религијски увиди, философска моралистика, романтичарска филологија, антропогеографија, психологија, чак и фрагменти психоанализе, а понад свега се испоставља слободни, есејистички разиграни дискурс који се не осећа обавезним ниједном сазнајном методу. Д. је склон облицима гномског, реторски веома убедљивог изражавања које често испоставља јаке, аподиктичке форме расуђивања, али и међусобно противречне поставке. То есеј као облик несистемског, неметодског мишљења допушта, па из тих укрштаја произлазе сасвим неочекивани увиди.

Почев од 1893. Д. је писао књижевнокритичке текстове, при чему је његова најплоднија делатност била у периоду 1908--1912. Своју књижевнокритичку свест је у међуратној епоси највише усмерио ка обухватнијим есејистичким формама пишући о писцима које је посебно ценио и које је сматрао својим књижевним сапутницима. Тако је у књизи Моји сапутници (СБ 8, Чикаго 1951) исказао трагове позитивистичког и културноисторијског приступа, али највише има веома личног, субјективног, есејистички обликованог доживљаја и тумачења какве налазимо код најбољих представника импресионистичког приступа књижевном делу. Захваљујући томе неки од ових есеја (о Б. Станковићу, П. Кочићу, М. Митровићу, И. Војновићу, нпр.) улазе у круг оног најбољег што је српска књижевнокритичка мисао дала.

Историографија, политичка публицистика, рецепција. Монографијом Гроф Сава Владиславић. Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине I (СБ 10, Бг--Питсбург 1942) Д. је показао да је Владиславић заузео веома угледно место међу руским дипломатама прве трећине XVIII в. Кључни извори сазнања су махом били писани, архивски подаци, али се аутор ослањао и на усмено предање. Утврђујући своје сродничке везе с Владиславићем, Д. је у монографији реконструисао читав животни пут свог сродника, показао је како се он из Дубровника (где се у почетку школовао, а где му се отац доселио), бавећи се трговином и поверљивим политичким пословима, упутио у Цариград, па у Москву и Петроград, те се постепено укључивао у структуре руске државе и стекао титулу грофа. Поставши човек од поверења самог цара Петра Великог, па и његов дворски саветник, он је путовао на разне дипломатске задатке: из Сибира писао је детаљне извештаје и начинио географске карте тих области, а боравећи у Пекингу, у својству опуномоћеног министра, успео је да обави утврђивање границе између Русије и Кине. Осим открића потпуно заборављеног Владиславића, Д. се у својој политичкој публицистици бавио питањем Босне и Херцеговине, утицајем Турског и Хабзбуршког царства на балканске прилике, природом српско-бугарских односа, значајним личностима српске историје и сл. Посебну вредност имају његови Дипломатски списи (прир. Миладин Милошевић, Бг 1991) настали као службени извештаји из земаља у којима је обављао дипломатске функције. Најважније Д. политичке расправе (Др Влатко Мачек и Југославија; Југословенска идеологија: истина о „југославизму"; Федерализам или централизам) анализирају распад Краљевине Југославије, па указују на то да је хрватске политичаре једино занимала национална, хрватска идеја, те да су у Краљевину СХС ушли неискрено, без жеље да истински и конструктивно учествују у сложеној југословенској заједници. Југославизам је политички породио ужасан неспоразум између Срба и Хрвата, а за Србе је он значио само период лутања и назадовања. Ове расправе означиле су најоштрији и најутемељнији облик критичког разматрања политике и идеологије југословенства, а основни разлог пропасти ове идеје и праксе он проналази у природи српско-хрватских односа. Актуелност Д. тумачења изнова је покренута током крвавог распада СФР Југославије 90-их година.

Д. је остварио високе стилске и жанровске стандарде, те трајне естетске вредности, а био је један од главних протагониста изградње Београдског стила. Бавио се и превођењем, а највише успеха постигао је преводима Пушкинове поезије. Критички пријем Д. књижевног дела пролазио је кроз неколико фаза. У предмодерном периоду (1896--1900) ретки написи исказују благонаклоност према младом писцу. У периоду модерне (1901--1918) он постаје кључни носилац иновација у поезији и књижевности, написи постају доста чести, а доминирају високи тонови похвале, али не и апологије. У периоду авангарде и модернизма (1919--1945) он је већ сматран класичном вредношћу српске књижевности, па се појављују покушаји оспоравања, али они углавном остају лишени озбиљније критичке аргументације. У периоду владавине комунистичког система (1945--1990) Д. је дуго третиран као класни и народни непријатељ, али од краја 50-их година појављују се аналитички прилози с артикулисаним судом о највишој вредности пре свега његове поезије и путописа. У периоду транзиције (после 1991) настаје читав низ озбиљних истраживачких радова, а сасвим се стабилизовао суд о највишим дометима не само песништва и путописа, него и његових есеја, историографске студије и политичке публицистике. Уза све духовноисторијске промене и критичка преиспитивања, Д. дело се показало веома отпорним на облике оспоравања, а временом је само добијало на естетској убедљивости, сазнајној снази и популарности.

ИЗВОРИ: АЈ; Архив САНУ; АС; Народна библиотека, Требиње; РОМС; Библиографија, СД, 6, Сар. 1969.

ДЕЛА: Сабрана дела: књ. 1: Песме сунца, Бг 1929; књ. 2: Песме љубави и смрти, Бг 1929; књ. 3: Царски сонети, Бг 1930; књ. 4: Плаве легенде, Бг 1930; књ. 5: Градови и химере, Бг 1930; књ. 6: Благо цара Радована, Бг 1932; књ. 10: Гроф Сава Владиславић. Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катерине I, Бг--Питсбург 1942; књ. 7--9: Стаза поред пута -- Моји сапутници -- Јутра са Леутара, Чикаго 1951; Сабрана дела, прир. М. Селимовић, Ж. Стојковић, Сар. 1969 (библ.); Изабрана дела 1--5, прир. С. Ђорђић, Бг 1982; Сабрана дела, прир. М. Селимовић, Ж. Стојковић, Бг--Сар. 1989; Дела Јована Дучића, прир. Н. Петковић, Р. П. Ного, Г. Ђого, Д. Иванић, Бг--Пг--Требиње 2000; Дневник 1937, прир. М. Милошевић, Н. Сад 2019.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „Пјесме ЈД", ЛМС, 1901, 210, 6; Н. Мирковић, „ЈД", СКГ, 1936, 48, 5, 6; Т. Манојловић, Огледи из књижевности и уметности, Бг 1944; А. Г. Матош, Есеји и фељтони о српским писцима, Бг 1952; П. Слијепчевић, Сабрани огледи, Бг 1956; М. Бегић, Раскршћа, Сар. 1957; З. Гавриловић, Од Војислава до Диса, Бг 1958; С. Леовац, Хеленска традиција и српска књижевност 20. века, Сар.1963; М. Павловић, Осам песника, Бг 1964; А. Савић Ребац, Хеленски видици, Бг 1966; В. Кошутић, Парнасовци и симболисти у Срба, Бг 1967; К. Ст. Павловић, ЈД, Милано 1967; М. Кашанин, Судбине и људи, Бг 1968; З. Гавриловић, Записи о српским песницима, Бг 1977; Р. Поповић, Истина о Дучићу, Бг 1982; Р. Константиновић, Биће и језик, 2, Бг -- Н. Сад 1983; С. Леовац, ЈД. Књижевно дело, Сар. 1985; П. Палавестра (прир.), Српски симболизам, Бг 1985; Историја модерне књижевности -- златно доба 1892--1918, Бг 1986; Т. Манојловић, Основе и развој модерне поезије, Бг 1987; Ж. Стојковић (прир.), О ЈД, Бг-- Сар. 1989; С. Витановић, ЈД у знаку Ероса, Бг 1990; Й. Станишич, ЙД и русская литература, Ленинград 1991; С. Витановић, ЈД у знаку Аполона и Диониса, Бг 1994; П. Палавестра (прир.), О ЈД, Бг 1996; С. Витановић, ЈД у знаку Атене, Бг 1997; В. Ђ. Крестић, Знаменити Срби о Хрватима, Н. Сад 1999; Г. Стајић, Велике ријечи које остају: јутарње, вечерње и сунчане песме ЈД, Требиње 2000; В. Максимовић (прир.), Споменица ЈД. Поводом преноса његових земних остатака из Либертивила у Требиње 2000. године, Требиње 2001; В. Гвозден, ЈД, путописац, Н. Сад 2003; И. Негришорац, „Видокруг експлицитне поетике ЈД: Књижевни програм као жанр", ЗМСКЈ, 2004, 3; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике: 1768--2007, 1, Н. Сад 2008; Ј. Делић, О поезији и поетици српске модерне, Бг 2008; М. Иванишевић, Есејистички и критички рад ЈД, Пале 2009; И. Негришорац, Лирска аура ЈД, Бг 2009; Ј. Делић (ур.), Поезија и поетика ЈД, Бг-- Требиње 2009; Ј. Новаковић, Интертекстуална истраживања, Н. Сад 2012; М. Флашар, „ЈД између Атине и Рима", у: Изабрана дела, 3, Бг -- Н. Сад 2017.

Иван Негришорац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)