ДУД

ДУД (Morus sp.), воћка из фамилије Moraceae. Стабла могу бити и једнодома и дводома. Анемофилна је и самооплодна врста. Због скромних агро-биолошких потреба захвата велика пространства умерених, суптропских и тропских подручја северне хемисфере, као и тропске крајеве јужне хемисфере, до 4.000 м н. в. Три главне врсте д. су: бели (Morus alba L.), црвени (Morus rubra L.) и црни (Morus nigra L.). Бели д. је пореклом из источне и централне Кине, црни д. је пореклом из Ирана, а црвени д. из САД. Плод д. је сложен (плод цвасти), овалног облика, од бледожућкасте преко црвене, љубичасте до црне боје, јестив у свежем стању, слатке и пријатне ароме. Лако се гаји. Етно-ботаничка употреба дудиња је за справљање пекмеза, мармелада, сокова, вина, природних боја, прелива за сладолед, ракија „дудовача", сирћета и козметичких производа. Од грана се плету корпе, а дрво се употребљава у столарству, коларству и дрвној индустрији. Д. је цењена врста за озелењавање паркова јер подноси висок ниво загађења ваздуха. За градске услове мушке биљке имају предност у односу на женске јер расту брже, те образују гушћу крошњу. Користи се за стабилизацију пешчара. Плод д. садржи велик број биоактивних супстанци као што су алкалоиди, антоцијани, флавоноиди, витамини, масне киселине, шећери и минерали. У народној медицини кора корена се користи као антихелминтик и пургатив, служи за регулисање шећера у крви.

Најпознатији је као примарни извор хране за свилене бубе (лишће богато протеинима). Највећи произвођач свиле је Кина. Почеци производње свиле датирају од 6000. до 3000. п.н.е. Због велике вредности Кинези су под претњом смртне казне чували тајну свиле. Упркос популарности свиле, тајна прављења свиле стигла је у Европу тек око 550. н.е., преко византијског царства. Свила је у Србију дошла у VI в., за време цара Јустинијана, посредством два монаха. Дудови и свилобубе су се углавном гајили у данашњој Македонији и јужној и централној Србији. Свиларство је у тим крајевима било и очувано за време Османског царства. За време Велике сеобе Срба, под вођством Арсенија Чарнојевића, свиларство први пут стиже у данашњу Војводину. Гроф Мерси у Банату, а Марија Терезија и у осталим деловима данашње Војводине законски су обавезали поданике да саде ово племенито дрво, па је тако у XVIII и XIX в. д. био заштитни знак војвођанских сеоских дворишта и салаша. Према писаним документима, расадници су 1909, у време кад се у Србији пропагирало унапређење свиларства, бесплатно поделили близу 72.000 д. садница. Највећи успон нашег свиларства био је 30-их година XX в. У златно доба свиларства, д. су се највише гајили у Посавини, Поморављу, и Повардарју, а свилена буба се гајила у Војводини, Србији, на Косову и Метохији. Чак су и места добијала имена по свили: примери су Свилојево и Свилајнац. Југославија је пред II светски рат била пета сила у свету по производњи свиле са више од два и по милиона стабала белог д. Сматра се да се најстарије дрво црног д. налази у дворишту Патријаршије у Пећи, за које се сматра да га је засадио архиепископ Сава II у XIII в.

ЛИТЕРАТУРА: E. Orhan, „Chemical composition of white (Morus alba), red (Morus rubra) and black (Morus nigra) mulberry fruits", Food Chemistry, 2007, 103; M. Gundogdu и др., „Determination of fruit chemical properties of Morus nigra L., Morus alba L. and Morus rubra L. by HPLC", Scientia Horticulturae, 2011, 132.

Милица Фотирић Акшић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)