ДИПЛОМАТИКА

ДИПЛОМАТИКА, помоћна историјска наука која се бави критичким проучавањем документарних извора, у првом реду повеља, по чему је и добила име (грч. divplwma). Документи се деле на оригинале и преписе, аутентичне и фалсификате. Документи могу бити у целости фалсификовани и тада обично следе форму аутентичних савремених исправа, укључујући и „оверу" оригиналним печатима, који им се накнадно додају. Далеко је чешћи случај да се у иначе аутентичан документ уносе измене тако што се делови исказа преиначују у складу с интенцијама оног који то чини. Такве измене се називају интерполације. Интерполиране исправе су у основи аутентичне, али садрже кривотворене делове. Задатак д. је да помоћу строгих методолошких правила утврди степен аутентичности документа, јер од тога зависи и његова веродостојност.

Интересовање за критичко преиспитивање средњовековних докумената јавило се средином XV в. у папској Курији, када је Лоренцо Вала открио да је Константинова даровница (Donatio Constantini), документ који се приписивао цару Константину Великом (324--337) и на којем су средњовековне папе заснивале своје претензије на световну власт над Западом, заправо фалсификат из VIII в. Процват критичке анализе докумената догодио се у време реформације и католичке рестаурације, када су обе стране своје аргументе доказивале уз помоћ исправа. Био је то прави рат дипломама (bella diplomatica). Почев од XVII в. приступило се критичком издавању историјских извора, посебно повеља.

Катарина Митровић

Српска д. За доба развијеног феудализма у Србији најзначајнији извори су повеље српских владара. Оне су настајале као последица правне радње и правне воље ауктора према дестинатару. Дипломатичка анализа повеља основ је критике извора у целини и почетак историјске методологије истраживања. Српске канцеларије (рашка, зетска, хумска, босанска, дубровачка) свој узор су налазиле у византијским исправама. Међутим, логос формула, карактеристична за Византију, није се усталила у нашим повељама у свом класичном облику. Д. је још крајем XIX и почетком XX в., највише заслугом Станоја Станојевића, детаљно разрадила критеријуме за утврђивање аутентичности повеља, као и за утврђивање интерполација.

Тако je Станојевић темељно проучио саставне делове повеља у српским (ћирилским) канцеларијама и њихове специфичности. Уводни део повеље назива се протокол и он садржи: инвокацију (призивање имена Божијег), интитулацију (име и титула ауктора), инскрипцију (именовање дестинатара), салутацију (поздрав), аренгу (прави увод где се објашњавају мотиви), промулгацију или нотификацију, интервенцију или петицију (помен на чију молбу се издаје повеља). Основни део повеље чине експозиција или нарација (индикација мотива) и диспозиција, коју чини правна садржина акта. Она чини језгро повеље, у зависности од предмета правне радње зависи њена опширност. Она је јако опширна у манастирским повељама рашке канцеларије, јер се у њој наводе поседи са детаљним описима међа, као и права и обавезе зависног становништва. Неке повеље се завршавају диспозицијом. У есхатоколу се налазе завршне формуле повеље. Ту спадају: санкција (наредба о спровођењу правне радње, утврђује диспозицију), короборација (објављује средства која доказују веродостојност, ту се објављују печат и потпис), апрекација (реч која призива благослов Божији -- Амин).

Средства оверавања повеље су потпис и печат или само једно од тога. Дубровачка акта су по правилу без потписа, оверавана су печатом. У Босни су се угледали на Дубровник до 1377, а онда је уведен потпис по угледу на рашку канцеларију, где скоро све повеље имају потпис. Печат је употребљаван у свим канцеларијама, а могао је бити висећи, метални или воштани. Сведоци су посредници у правној радњи, а што је владар слабији, то су они важнији. У дубровачкој и рашкој канцеларији они су реткост, док су у Босни редовна појава у свим владарским повељама. Повеље су на крају често датиране, и то на два начина: од стварања света или од Христовог рођења. Повеље у канцеларијама у Дубровнику, Босни и Хуму датиране су од Христовог рођења, у Зети Балшића на оба начина, а у рашкој канцеларији од стварања света, а овде се рано јавља и индикт.

Није свака повеља имала све наведене делове у свим српским канцеларијама. Рецимо, рашка канцеларија је употребљавала само симболичну инвокацију, а инскрипција у дубровачкој канцеларији од краја XIV в. нестаје из повеља, а задржава се у писмима. Салутација је присутна у писмима, али је нема у повељама. Аренга се ретко употребљавала у дубровачким повељама, а по угледу на њих нема је ни у босанским до проглашења краљевства када је уведена из рашког формулара. Аренга је ретка и у хумским, зетским и рашким световним повељама. Најчешће и најважније су аренге у рашким црквеним повељама, а међу најразвијенијима су оне у Бањској, Дечанској и Светоарханђеловској хрисовуљи. Промулгација се употребљава тек од XIV в., али не често. Интервенција је најчешћа у рашкој канцеларији, а од времена цара Уроша постаје знатно опширнија. Експозиција за историчаре има велик значај јер се у њој неретко износе историјски подаци. У дубровачким повељама се у њој често истиче жеља за пријатељством, а понекад се спомињу и учињене услуге. У рашким црквеним повељама владар у експозицији често прича о доласку на власт, или о својим освајањима (Милутин), а Душан често ту говори о томе како је гоњен од оца. У њима се могу наћи и подаци о историји појединих манастира. Санкција је присутна у свим српским канцеларијама, а могла је бити духовна (спиритуална) и материјална. Најчешћа и најопширнија је у рашким повељама, а најразвијенија у црквеним где се састоји од заклетве, молбе, претпоставке и анатеме. Материјална санкција се јавља у рашким световним повељама, док је у црквеним ретка.

Иако се српске повеље објављују скоро два столећа, још увек не постоји српски дипломатар. И данас се користе појединачна издања и мање или веће збирке које су објавили Ф. Миклошић (1858), Ст. Новаковић (1912), Љ. Стојановић (1929, 1930). Недавно је постхумно објављена збирка ћириличких повеља и писама (прир. В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Шиндик) која обухвата период до краја Милутинове владавине (1321). Од 2002. Катедра за историју српског народа у средњем веку на Филозофском факултету у Београду објављује часопис Стари српски архив (изашло 17 бројева), који систематски објављује критичка издања српских повеља од краја владавине краља Милутина.

Синиша Мишић

Папска д. Канцеларија је најстарија установа папске Курије. У прво време на челу канцеларије стајао је primicerius, од XI в. помиње се cancellarius, у XV в. уведено је звање notarius cancellariae. У канцеларији су радили многобројни нотари и писари који су пратили папе, кардинале и папске службенике на путовањима и на лицу места састављали документе.

Најстарији папски документи до средине XI в. опонашали су форму античких римских писама. Почињали су протоколарним формулама: интитулацијом, инскрипцијом и салутацијом. Интитулација садржи име папе, титулу „епископ" или „папа" и формулу „слуга слугу божијих" у номинативу: Clemens episcopus servus servorum Dei. Потом следи инскрипција с именом, титулом и резиденцијом (дијецеза, црква, манастир) дестинатара у дативу. Папе се дестинатарима обраћају на следећи начин: епископима -- venerabilis frater; цару и краљевима -- charissimus in Christo filius; другим световним лицима -- dilectus filius; владаркама и властелинкама -- dilecta in Christo filia; општа адреса: universis Christi fidelibus presentes litteras inspecturis. Списак адреса налази се у Liber diurnus. Протокол се завршава салутацијом: in domino salutem, или се користи formula perpetuitatis: in perpetuum. Текст се састоји од аренге, која обично започиње изразима Cumsicut accepimus, Unam sanctam и сл. по којима документ добија име. У случају да је аренга изостављена, текст почиње експозицијом, после које следи диспозиција. Есхатокол се састоји од роте, салутације у форми благослова, коме и датације. Рота, обично с леве стране, садржи карактеристична слова папиног имена или цело име и слово „p" (од papa) уписана у поља око којих је изведена кружница с мотом типа: Misericordia domini plena est terra и сл. Десно се налази салутација с бенедикцијом и крстом: † Bene valete коју папа обично својеручно исписује; поред ње се ставља comma. Датум чини Scriptum који садржи: 1. дан и месец према римском календару; 2. име писара; 3. индикт; 4. годину понтификата с именом и редним бројем папе: Datum tertio idus maii per manum Anastasii primicerii notariorum sanctae Romanae ecclesiae, indictione nona, pontificatus autem domini Leonis papae tertii anno decimo. У најстарије време у папској канцеларији се као материјал за писање користио искључиво лако пропадљиви папирус, те је стога из раног периода сачувано мање од сто докумената -- око 50 оригинала и око 40 преписа. У папској канцеларији се у прво време писало куријалом, тешко читљивом минускулом коју одликују ситна слова, дуге хасте и велики прореди. Од понтификата Лава IX (1049--1054) у папској канцеларији у употреби су различити типови докумената који у мањој или већој мери одступају од форме најстаријих исправа.

Привилегије су биле заступљене у XII и XIII в., сасвим ретко у првој половини XIV в. Поред уобичајених формула одликују их следеће карактеристике: 1. formula perpetuitatis се налази на крају протокола; 2. апрекација три пута Amen се налази на крају текста; 3. рота; 4. потписи папе и кардинала, понекад и других црквених великодостојника; 5. кома; 6. Datum per manum с дугачком датацијом која садржи све елементе из scriptum-а. Привилегије су овераване оловним печатом закаченим свиленом врпцом.

Litterae apostolicae су најзаступљенији тип папских докумената. Пошто нису свечаног карактера не садрже formula perpetuitatis, роту, Bene Valete, потписе папе и кардинала. Цео документ, од интитулације до датума, исписује се у једном блоку. Датација је кратка, без навођења индикта и године инкарнације (до 1430). Litterae су овераване оловним печатом који се за документ привезивао на два начина: жуто-црвеном свиленом врпцом (litterae cum serico) или канапом (litterae cum filo canapis). Litterae cum serico су свечаније.

Bullae се јављају тек од времена папе Иноћентија IV (1243--1254). Реч је о типу документа између привилегија и апостолских писама. Деле се на litterae solemnes и litterae consistoriales. Litterae solemnes су свечанијег карактера. Препознају се по првом реду исписаном готичком минускулом, који садржи интитулацију и formula perpetuitatis: Clemens episcopus servus servorum dei Ad perpetuam rei memoriam. Други ред започиње аренгом с карактеристичним изразима: Nulli ergo, Si quis autem и сл. Недостају инскрипција и салутација. Остали делови текста и есхатокола су уобичајени. Папе су litterae solemnes издавале у случајевима екскомуникације, приликом додељивања пребенди и одређивања граница дијецеза, а ову форму имају и декрети концила. Од XV в. јављају се bullae consistoriales, које се у односу на litterae solemnes разликују само по томе што садрже потписе папе и кардинала, тј. чланова конзисторије. Буле су овераване оловним печатима прикаченим свиленом врпцом, по чему је овај тип докумената и добио име.

Litterae clausae су дестинатарима слате затворене. Реч је о документу типа litterae cum filo canapis. Документ је више пута пресавијен и увезан канапом. На спољној страни је исписана адреса у дативу.

Brevi су чест тип папских докумената. Одликују их следеће каратеристике. Први ред чини само интитулација, без навођења „episcopus servus servorum dei", исписана на средини: PIUS PAPA II. Инскрипција је у вокативу без навођења имена дестинатара и смештена је на почетак текста: Dilecte fili, после чега следи салутација: Salutem et apostolicam benedictionem. Посебно је занимљив датум: 1. уз ознаку места наглашава се да је документ оверен воштаним печатом: sub anulo piscatoris; 2. дан и месец се наводе по модерном калкулу; 3. наводи се година инкарнације чији се почетак рачуна према божићном (25. децембар) или стилу обрезања (1. јануар). Десно испод текста стоји потпис једног од секретара. Brevi су кратки документи на веома фином пергаменту. Слати су затворени, а са спољне стране је име дестинатара у дативу. Оверавани су црвеним воштаним печатом, који је уједно затварао документ. Приликом отварања нужно се ломио. Писмо бревеа је канцеларијска хуманистика, само је први ред исписиван рустичном капиталом. Сматра се да најстарији бреве потиче из 1423. од папе Мартина V. Ово су најзначајнији типови папских докумената који садрже највише података за историју српског народа у средњем веку и у модерно доба.

Папски документи су оверени печатима. У употреби су оловни печати округлог облика, тзв. bullae, величине 3--3,5 цм. У најстарије време буле су на предњој страни садржале име папе у генитиву: HADRIANI, а на задњој страни титулу такође у генитиву: PAPAE. У XI в. на аверсу се јавља представа AUREA ROMA око које је исписано име папе, а на реверсу Апостоли Петар и Павле. У време Пасквала II (1099‒1118) устаљује се тип буле који је у употреби и данас. На аверсу је у три реда исписано име папе, титула и редни број у номинативу: PASHALIS PAPA II. На реверсу су Апостоли Петар и Павле с натписом: S. PE. / S. PA. Папе су веома ретко употребљавале златне буле, и то тек од 20-их година XVI в. Бревеи и неке врсте писама овераване су воштаним печатима. Anulus piscatoris садржи представу Светог Петра на чамцу, по чему је и добио име, као и име папе. Овалног је облика, пречника око 2 цм. Утискује се у црвени восак.

Папска канцеларија је водила уредну евиденцију о документима које су папе издавале различитим дестинатарима. Њихов садржај је преписиван у посебне књиге. Тако су настали папски регистри. Најстарији је Registrum Vaticanum 1 из времена Јована VIII (872‒882). Регистри су потпуније сачувани тек од понтификата Иноћентија III (1198−1216). С папом Бонифацијем IX (1389--1404) започиње нова серија регистара у које су документи уношени аналитички (према врсти и садржају) и хронолошки. Уз сваки документ стоји име писара који га је преписао или секретара. Постојао је посебан magister registri задужен за контролу тачности преписаних докумената. Он је уносио исправке које је оверавао потписом на маргинама, а на крају документа стављао је пуно име. Ови регистри вођени су у континуитету све до 1892. Сачувано је укупно 2.467 волумена. У XIX в. чувани су у Латеранској палати по чему су и добили име Registra Lateranensia.

Млетачка д. Први помен канцелара у Венецијанском дукату потиче из средине IX в., а реч о је ђакону Граусу (Grausus diaconus), потоњем епископу Оливола. Термин cancellarius у то време још увек не подразумева постојање организоване владарске канцеларије. Исправе су састављали клерици који су служили у Цркви Светог Марка, дворској капели. Државна канцеларија се јавља с почетка XIII в., а њено седиште се налазило у Дуждевој палати, тзв. Parva cancellaria. Документи су чувани у ковчезима. Уводи се функција notarius ducalisque aule cancellarius. У канцеларији раде образовани нотари, auctoritate imperiali, углавном странци, што је велика новина која ће за последицу имати увођење нових формулара. Одлуком Великог већа од 1261. уведено је звање Cancellier grande. Он је одговарао за рад државне канцеларије, а први на том положају био је извесни Корадо. Персонал су чинили cancellieri, notari, scrivani, без јасно дефинисаних разлика у компетенцијама. Уз канцеларију је постојао и архив у којем су се чувала документа. Поред државне канцеларије, Curia maioris, постојала је и Cancelleria inferiore, такође смештена у Дуждевој палати, у којој су радили нотари veneta auctoritate. Они су били задужени за састављање тестамената и других нотарских исправа из домена приватног права. Cancelleria secreta је уведена 1402. са задатком да се стара о поверљивим документима у унутрашњој и спољној политици. Нотаре је у почетку именовао дужд, потом Сињорија и Велико веће, да би од 1299. тај задатак био поверен Већу четрдесеторице (Quarantia). Нотари су бирани и потврђивани у звању кад и други службеници Републике око празника Светог арханђела Михаила (29. септембар). Били су обавезни да се старају о безбедности документације, чији су садржај чували у тајности.

Liber pactorum I је уведен 1197‒1198. и у њега су уношени преписи привилегија које је Венеција добијала од источних и западних царева. После 1205, с оснивањем прекоморских поседа, нагло се умножио број докумената. Велико веће је 1264. донело одлуку о обавезном вођењу регистра у који ће бити уписиване његове одлуке. Ову праксу убрзо су увела и друга већа. Од средине XIII в. све магистратуре су приљежно водиле своје регистре, а регистри су држани под кључем. Liber Pactorum II је уведен 1291. по налогу Великог већа. У њега су уношене привилегије и уговори који су регулисали положај и компетенције Републике. Почетком XIV в. уведени су Libri Commemoriali, који имају особине и регистара и картулара. У њих су преписивана сва важна документа која су пристигла у канцеларију или су у њој састављана и отпремана дестинатарима.

Млетачки документи се деле на: 1. велике и мале дукале (ducali maggiori и ducali minori) у зависности од тога колико су свечани; 2. правне документе, јавне и приватне, у које спадају и неки дукали: 3. међународне уговоре и уговоре између комуна. Сматра се да је најстарији дукал привилегија дужда Виталеа Фалијера за бенедиктинску опатију San Giorgio Maggiore из јула 1090. Дукали су до краја XII в. писани по следећем формулару. Протокол чине: 1. вербална инвокација: In nomine domini Dei et salvatoris nostri Iesu Christi, којој је до средине XII в. претходио знак крста (симболична инвокација); 2. датација с ознаком датума и места. Наводи се година инкарнације (anno ab incarnatione / anno incarnacionis, ређе anno Domini), која се рачуна more veneto тј. од 1. марта, што значи да година почиње два месеца после календарске. Датум се одређује и индиктом према византијском стилу по којем година почиње 1. септембра, четири месеца пре календарске године. Место се наводи у аблативу: Rivoalto. Датација као протоколарна формула представља особеност млетачке д.

Текст започиње аренгом у којој се објашњава мотивација за извршење правног чина. Аренга обично започиње речима: Cum publicis praesideamus rebus equitati providere debemus. Потом следи нарација која се с аренгом повезује следећим прилозима и везницима: quapropter, igitur, quia. Иза нарације интитулација: заменица у првом лицу множине Nos, дуждево име и презиме, девоција Dei gratia / gratia Dei / per misericordiam Dei / divina misericordia и напослетку дуждева титула која је у прво време гласила: Venetie, Dalmatie atque Chroatie dux et imperialis protosevastos (1090‒1205). Уз дужда се наводе и судије, чланови Consilium sapientium (претеча Великог већа) и народ окупљен на скупштини: cum nostris iudicibus et aliis nostris fidelibus / cum nostris iudicibus, adiunctis quoque nobis sapientium consciliatoribus / cum nostris iudicibus et populo Venetie. Иза интитулације следи диспозиција. Текст се завршава двема формулама. Minatio је санкција, која је у то време била искључиво материјална, у износу од око 10 златних ливри; половина казне се плаћала оштећеном, а половина дворској комори (camerа palatii). Короборација је дата у форми наредбе нотару НН (наводе се име, презиме и титула) да састави документ. Апрекација се јавља тек у неколико докумената: Feliciter или Amen.

Есхатокол чине потписи дужда, судија, boni homines или fideles представника populous-а, чланова Consilium sapientum, комуналних службеника, понекад црквених достојанственика. Завршава се знаком и потписом нотара. Дужд се својеручно потписује стављајући прво знак крста: † Ego NN Dei gratia dux manu mea subscripsi. У прво време иза дуждевог ишао је потпис аквилејског патријарха. Остали су се потписивали на следећи начин: † Ego (име у номинативу, презиме у аблативу) manu mea subscripsi. Потписи су понекад могли бити дати у 3‒4 колумне. Есхатокол се завршавао формулом completio са знаком и потписом нотара: Ego notarius NN complevi e roboravi. Од средине XII в. документи се оверавају дуждевим печатом.

У другој половини XII в. појављује се littera, нови тип документа који постепено потискује дукале. Понекад се за litterae користи назив ducali minori, чиме се сугерише да није реч о нарочито свечаном типу исправа. Најстарија littera потиче из 1166. Свој облик litteraе су задржале до пада Млетачке републике. Протокол су чиниле следеће формуле: интитулација с именом и презименом дужда, девоцијом Dei gratia и титулом која је уведена за време дужда Петра Зијанија (1205‒1229): Venetie, Dalmatie atque Chroatie dux, dominus quarte partis et dimidie totius imperii Romanie; инскрипција с именом и титулом дестинатара у дативу. Уколико је реч о државним службеницима или млетачким грађанима користио се израз: fidelibus suis / fidelibus suis dilectis; салутација је гласила: salutem et dilectionis affectum. Текст чине уобичајене формуле нарација и диспозиција. После текста је остављан празан простор. Есхатокол је чинила датација с ознаком места и датума. Обично је гласила: Data in nostro ducali palacio, после чега су навођени месец и дан према болоњском стилу (consuetudo bononiensis) уз обавезно навођење ознаке intrante/exeunte поред дана, док се година није наводила. Пергамент је пресавијан на три једнака дела одозго према доле и обмотаван је врпцом која је провлачена кроз рупицу на оловном печату. На спољној страни се исписивало име дестинатара.

Катарина Митровић

Угарска д. Средњовековна дипломатичка грађа угарске провенијенције представља значајан извор како за историју Угарске, тако и за српско-угарске односе. Најстарије угарске повеље везују се за првог угарског краља, Светог Стефана (997--1038). Први сачувани аутентични документ је оснивачка повеља Тихањског манастира (1055). Све до друге половине XII в. у правним пословима преовладавала је усмена, обичајна пракса. Са реформама Беле III (1173--1196) правни послови се институционализују и добијају обавезујућу писану форму. Њихово средиште постаје владарски двор, оличен у раду краљевске канцеларије којој се обраћају странке. Истовремено, крајем XII в. широм Угарске, под окриљем угледних црквених институција, катедралних (столних) или зборних (препозитских) каптола, односно монашких конвената, дефинитивно се устаљује рад места са јавном вером (loca credibilia). Ове институције на захтев званичних државних органа, почевши од краља или других великодостојника, па све до молби приватних лица, издају правоснажна јавна документа везана за правне поступке, исказе, признања или потврде, споразуме итд. Такође, учествују у судским и правним поступцима везаним за увођење у поседе и спорове око њих. У XIII в., као и другде у западној Европи северно од Алпа, и у Угарској се јављају јавни бележници (notarius publicus). Они нису успели да нaмeтну деловање своје установе у односу на места са јавном вером која су задржала првенство у опхођењу са странкама. На тлу Републике Србије у средњем веку деловало је неколико места са јавном вером: каптоли у Бачу, Баноштору, Сремској Митровици (Свети Иринеј) и препозитура у Тителу.

Угарска краљевска канцеларија као средишња државна институција устаљује своје деловање у време Беле IV (1235--1270). Радом краљевске канцеларије руководио је канцелар. Канцелар (cancellarius aule regie) и особље (протонотари, нотари) владарске, као и других канцеларија махом су били клерици. У време анжујске династије (XIV в.) краљевска канцеларија се дели на малу (тајну) и велику канцеларију. Као посебна институција, правне послове је водила и краљевска капела. Поред владара, повеље су издавали и поседовали канцеларију и други чланови династије: краљица, млади краљ, херцези. Посебне канцеларије пратиле су рад судских и управних уреда највиших државних великодостојника -- палатина (palatinus), дворског судије (iudex curie), ердељског војводе (vayvoda Transsilvanus), банова (banus) Славоније, Далмације и Хрватске, Мачве, Северина итд. на територијама и у пословима који су им припадали. Правну снагу сваке повеље потврђивао је печат.

Дипломатички извор првог реда су краљевске даровнице (donatio) или свечане повеље. Као саставни елеменат на њиховом крају следи списак црквених и световних великодостојника Краљевине Угарске (series dignitatum). На основу њега пружа се увид у структуру и расподелу моћи у држави. У време владавине Жигмунда Луксембуршког (1387--1437) и његових наследника у тај списак су (на истакнутом месту) улазили и српски деспоти (despotus Rascie). Од делова владарских (и херцешких) даровница треба истаћи елеменат нарације (naratio). У нарацији су биле по хронолошком реду набројaне војне службе и заслуге дестинатара, односно дариваног племића или породице током краљевских похода, за које су стицали конкретни посед. У повељама почев од краја XII в. нарације непосредно сведоче о угарским походима на Србију, односно о угарско-српским односима.

Ђура Харди

ЛИТЕРАТУРА: Ст. Станојевић, Студије о српској дипломатици, Бг 1928; I. Szentpétery, Magyar oklevéltan, Budapest 1930; А. Соловјев, „О потреби издавања српског дипломатара", ИЧ, 1954, 4; G. Érszegi, „Oklevél", у: Korai magyar történeti lexikon, Budapest 1994; M. Pozza, La Cancelleria, Storia di Venezia II, Roma 1995; La Cancelleria, Storia di Venezia III, Roma 1997; C. Milan, A. Politi, B. Vianello (ур.), Guida alle Magistrature. Elementi per la conoscenza della Reppublica Veneta, Verona 2003; T. Frenz, I documenti pontifici nel medioevo e nell'età moderna, Città del Vaticano 2008; Т. Алмаши, „Главне институције писмености места с јавном вером у средњем веку на тлу данашње Војводине", у: Ђ. Харди (ур.), Средњовековна насеља на тлу Војводине, историјски догађаји и процеси, Ср. Митровица -- Н. Сад 2013.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)