ДЕЧАНИ

ДЕЧАНИ, манастир у Метохији на реци Дечанска Бистрица, у подножју планина Копривник и Проклетије, са Црквом Христа Пантократора и храмовном славом Вазнесења. Припада Рашко-призренској епархији СПЦ. Од 2004. је на Листи светске културне баштине.

Историја манастира. Први ктитор је краљ Стефан Урош III Дечански (1322--1331) са сином, краљем и царем Стефаном Душаном (1331--1355). Извори првога реда о оснивању манастира су три повеље који су му ови владари издали између 1330. и 1345, натписи и портрети у цркви и два житија краља Стефана Дечанског (написана 1337--1340. и око 1400). Стефан Дечански је у аренги Прве хрисовуље укратко испричао свој живот, сукоб с оцем, уздизање на српски престо и изложио мотиве за подизање манастира, а у његовим житијима су подробно описани оснивање и изградња цркве. Одређене заслуге у подизању манастира имали су архиепископ Данило II (1324--1337) и један властелин, вероватно протомајстор Ђорђе са браћом. Први игуман био је Арсеније, који се старао о подизању Д., о стварању монашког братства и уређењу манастирског властелинства.

Ктитор је Првом, оснивачком хрисовуљом 1330. даровао Д. велико властелинство које се простирало између Комова на западу и Белог Дрима на истоку, у Плаву и Алтину, с издвојеним поседима у Полимљу, Дреници и око Призрена и реке Бојане. У Другој хрисовуљи Стефана Дечанског 1331. поименично су наведени људи и породице у сваком селу и катуну, на основу чега се закључује да се властелинство састојало од 2.500 домова земљорадника и сточара, у којима је живело близу 6.600 одраслих мушкараца или укупно 26.000 становника. Трећа хрисовуља, коју је између 1343. и 1345. издао краљ Стефан Душан, представљала је коначни облик ктиторске повеље.

После смрти Стефана Дечанског бригу о завршетку манастира преузео је краљ Стефан Душан. Цркву је градио фрањевац Вита из Котора, који је на надвратнику јужног портала забележио да је цркву зидао осам година (1327--1335). У њој су се налазили и параклиси посвећени Богородици, Св. Николи, Св. Димитрију и Св. Георгију. Остале грађевине -- оградни зид, пирг над улазом, трпезарију, игуменарију, монашке келије и палате -- сазидао је протомајстор Ђорђе са браћом. Црква је осликавана фрескама десет година (1338--1347).

Будући да црква није била завршена до смрти првог ктитора Стефана Дечанског (11. XI 1331), он је био сахрањен на неком другом месту, а мошти су му 1335. пренете у припремљену гробницу надвишену мермерним саркофагом; краљев гроб био је отворен 1343, кад су му мошти извађене из земље и положене у украшен кивот пред олтарском преградом. Краљ је потпун светачки култ добио око 1400, дечански игуман Григорије Цамблак му је написао синаксарско житије и службу, а Стефан Дечански је постао један од најпоштованијих српских светитеља.

Д. су прва страдања доживели већ у другој половини XIV в., у време кризе централне власти и смене обласних господара, као и после Косовске битке (1389). Њихов нови ктитор постала је кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком, који су манастиру повратили изгубљене поседе и даровали му нове, што су 1397. потврдили својом повељом. У турској држави Д. су се нашли после првог пада Деспотовине (1439--1444), а коначно од 1455. до 1912. Монаси су већ 1439. успели да код нових господара обезбеде значајне привилегије, проистекле из права игумана да узгаја соколове за султанов двор, због чега су били ослобођени неких намета које је предвиђао турски порески систем. Манастир је трпео и разноврсна насиља од Турака, због чега су игумани морали да одлазе на Порту и траже заштиту од султана 1506, 1539, 1572, 1577, 1581, 1595, 1598, 1602, 1672, 1677, 1699, али и касније.

Велики приложник у првој половини XVII в. био је Хаџи Јован, презвитер из Јањева, а сто година касније Јован Георгијевић, вршачки епископ и митрополит карловачки, некадашњи дечански монах и архимандрит. У манастиру и његовим келијама преписиване су књиге, око чега су се нарочито трудили јеромонах Григорије и игуман Јевстратије, а књиговезачким послом бавили су се дијак Јован и јеромонах Мина. Двојица дечанских монаха, јерођакон Мојсије и јеромонах Сава, учествовали су у првој половини XVI в. у штампању српских књига у Венецији. У Д. су око 1600. своја најлепша дела извели сликари Лонгин, Андреја, Георгије и Козма, а 1745. карловачки сликар Георгије Стојановић нацртао је ведуту манастира, која је следеће године у Бечу умножена у техници бакрореза. Мало касније овде је боравио и први српски историчар Јован Рајић, који је 1794. објавио неке од најважнијих натписа у дечанској цркви.

Дуго година (1768--1820) у Д. је живео монах, игуман и архимандрит Хаџи Данило Кажанегра, који је толико унапредио манастир да је сматран његовим новим ктитором: цркву је покрио оловним плочама, обновио манастирско обзиђе, поправио трпезарију, саградио нове келије и подигао два иконостаса у цркви. У томе му је помагао игуман Хаџи Захарија, до избора за рашко-призренског митрополита 1819. Нови конаци грађени су у време игумана Теофила (1834), Герасима (1836) и Антима (око 1855).

Од средине XIX в., у време кризе турске државе, ратова и албанских побуна, Д. су убрзано почели да пропадају. Ходочасника и приложника било је све мање, учестале су пљачке манастира и убиства монаха, због чега се њихов број брзо смањивао. Стога је рашко-призренски митрополит Никифор Перић 1902. одлучио да манастир насели руским калуђерима из светогорске хиландарске келије Св. Јована Златоустог. Руски монаси су у Д. боравили од 1902. до 1916; ту су дочекали црногорске ослободиоце (20. XI 1912) и бугарске и аустроугарске окупаторе (18. XI 1915), а затим у јануару 1916. били интернирани у један логор у Мађарској. Отада, па до 12. X 1918, Д. су први и једини пут били затворени и без монаха. После I светског рата у сређивању прилика у манастиру истакао се архимандрит Леонтије Нинковић, у чије је време (од 1933) овде почела да ради Монашка школа. На Ускрс 1941 (20. априла) у Д. је ушла немачка војска. У њима је остало само пет монаха, а управа је била предата архимандриту Теодосију Мељнику. Манастир је чувао немачки вод, а затим читав италијански батаљон.

Монасима су после рата остављене само четири келије, кухиња, трпезарија и један салон, док су се у остале зграде уселили санаторијум и дечје одмаралиште. Број монаха се стално смањивао до 1992, кад је заслугом епископа Артемија Радосављевића досељено двадесетак монаха из манастира Црна Река. После агресије Нато снага (1999) Д. су ушли у италијанску зону КФОР-а, чији су војници у почетку чували манастир. Монашко братство, на чијем је челу сада архимандрит Сава Јањић, беспрекорно је уредило манастир, а после 2006. обновило Призренски конак, подигло оградни зид према Бистрици и изградило нови прилаз манастиру.

Манастирско насеље. Првобитни изглед манастира може се установити на основу сачуваних грађевина, старих описа, ликовних представа и археолошких истраживања. Насеље је приближно кружног облика са црквом Христа Пантократора у средини, око које су биле трпезарија, монашке келије, економске зграде и палате за ктитора и игумана. Манастир је био ограђен јаким бедемом с кулама. Највиша кула била је над манастирским улазом, од које је сачувано само приземље у облику ромба, пресведено крстастим сводовима. Трпезарија се налази западно од цркве, а поред ње су некад биле пекара и кухиња. То је правоугаона грађевина с апсидом, чије су фасаде рашчлањене плитким пиластрима и луковима. Првобитни изглед јој је враћен 1965--1973. и она припада највећим и најлепшим здањима ове врсте у српској архитектури. Њу и остале грађевине, осим цркве, саградили су протомајстор Ђорђе и његова браћа Доброслав и Никола. На остацима старе игуменарије изграђена је архимандрија с приземљем и спратом (1786‒1787. и 1851) и до ње (1836) Милошев конак, средствима кнеза Милоша Обреновића. Изградња Призренског конака између трпезарије и улазне куле приписана је Хаџи Данилу Кажанегри, а његов спрат игуману Теофилу. Средином XIX в. јеромонах Герасим подигао је два конака, од којих је сачуван само један на јужној страни дворишта, познат као Леонтијев конак.

Архитектура цркве. Црква је петобродна грађевина с троделним олтарским простором и тробродном припратом. У крајњим бродовима, јужном и северном, налазе се параклиси Св. Николе и Св. Димитрија, а у североисточном травеју припрате параклис Св. Георгија. На бочним странама олтара су протезис, отворен према олтарском простору, и ђаконикон са спратом, одвојен зидовима од наоса и олтара. Сва три олтарска простора имају апсиде, полукружне споља и изнутра. Наос је тробродан, ступцима и луковима издељен на травеје, а над средњим на источној страни изграђена је купола. У простору наоса налазе се парапетне мермерне плоче, распоређене по слици рашких једнобродних храмова с певницама. У нивоу пода испод куполе налази се украшена амвонска розета. У западном травеју јужног брода наоса су две гробнице за ктиторе, надвишене саркофазима. Бочни параклиси у крајњим бродовима, отворени према наосу, имају по четири травеја и сопствене апсиде. Припрата је тробродна, четири стуба је деле на девет травеја и у њој су четири портала.

Сложеној схеми основе цркве одговара горња разуђена конструкција, чији се структурни систем заснива на крстастим сводовима ојачаним ребрима; једино су у олтару изведени подужни полуобличасти сводови. Куполни простор је надвишен и изнад њега су изграђени прислоњени лукови и пандантифи који носе тамбур куполе. Таква конструкција, подређена хијерархији простора, истиче висину као доминанту у распореду маса грађевине. У просторном склопу цркве и обради унутрашњости, идеално су спојени романо-готички и византијски облици, с елементима својственим рашкој традицији.

Унутрашњи простор храма утицао је на његову спољну артикулацију, али не потпуно. Три брода припрате имају одговарајуће кровове, као и централни део олтара са ђакониконом и протезисом, док су средњи и бочни бродови наоса стављени под један двоводни кров, а параклиси око њих имају сопствене кровове. Због тога црква споља делује као да је састављена од три базилике у низу, од којих је средња најшира и највиша и крунисана куполом. Фасаде су секундарном обрадом и рељефном пластиком изведене у романичком духу с примесама готике. Снажном утиску њихових мирних површина доприноси у великој мери скупоцено градиво од разнобојних камених квадера. Упечатљиви полихромни ефекти постигнути су наизменичним слагањем редова светложутих и црвенкастољубичастих квадера. Полихромији фасада значајно су доприносили рељефни украси, првобитно обојени јарким бојама.

У композицији целине важно место имају прозори и улази, решени у виду портала. Њихов распоред је првенствено функционалне природе и подређен изгледу целине, најбоље остварен на прочељу цркве: изнад главног портала налазе се трифора и један дводелни прозор, док су са стране постављене две бифоре у складном односу према средишњој вертикали наглашеној отворима. Сличан хармонијски однос, успостављен распоредом прозора, постоји и на главној апсиди. На бочним странама цркве и на куполи доминирају дводелни отвори са витким колонетама и скулпторално решеним лунетама.

Складан спој византијских схватања у схеми основе и просторној организацији са романичким стилом испољеним у спољашњем обликовању цркве и у појединостима ентеријера представља наставак и круну црквеног градитељства у Србији од касног XII до раног XIV в. Непосредан узор Д. била је Богородичина црква у Студеници, која је идејном творцу и градитељу дечанског храма понудила основна решења артикулације простора и његове обраде у појединостима, првенствено портала и прозора. На цркви су се снажно испољиле и одлике истовременог градитељства на источнојадранској обали. За угледање на Студеницу, гробну цркву родоначелника династије, сигурно је био заслужан архиепископ Данило II, а његове захтеве беспрекорно је остварио протомајстор Фра Вита из Котора, који је сведочанство о свом раду забележио на надвратнику јужног портала дечанске цркве.

Скулптура. Црква обилује каменим украсом, како на фасадама тако и у унутрашњости. Он је у целини потчињен архитектури и складно размештен у аркадним фризовима, на порталима, прозорима, у лунетама, на стубовима и каменом намештају у храму. Од четири портала најраскошнији су западни и портал између припрате и наоса, обрађени степенастим усецима и колонетама, на које се настављају горњи лучни делови с архиволтама испуњеним лозицама, цветним и фигуралним мотивима. У лунети западног портала је представа Христа Пантократора на престолу између два анђела, а изнад његових крајњих стубова су пуне скулптуре лавице и грифона. На унутрашњем порталу налазе се и два лава у подножју спољних стубова. У лунети јужног портала исклесана је представа Крштења, док је на истом месту северног портала расцветали крст на постољу, оперважен раскошном архиволтом. Најбогатију скулптуралну обраду на прозорима имају трифоре на главној олтарској апсиди и прочељу храма, на којој је поред густог клесаног украса изведена и рељефна композиција Св. Георгија који убија аждају. Све бифоре имају тимпаноне с разноврсним зооморфним и биљним мотивима, фантастичним бићима и људским фигурама. Сличним мотивима украшене су и колонете на прозорима, као и базе и капители стубова. Скулптура је обилно заступљена и на конзолама фризова слепих аркадица под завршним венцима, где превлађују фигуре и ликови људи, мотиви птица и животиња. У унутрашњости су веома фино клесани стубови, парапетне плоче, иконостаси, саркофази, часне трпезе, Горње место у олтару, камени престо у наосу и суд за освећену воду у припрати.

Скулптурални украс претежно припада романичком стилу, али се на њему појављују и елементи готичке и византијске уметности. Угледање на Студеницу најбоље се запажа на западном порталу и на олтарској трифори. Уметници су припадали јужноприморским клесарским радионицама, које је сигурно одабрао градитељ цркве Фра Вита. Један од њих био је Срђ грешни, који се потписао на капителу стуба између наоса и северног параклиса.

Зидно сликарство. Живописање цркве трајало је десетак година, од 1338. до 1347/1348. Поједине делове цркве осликавало је више сликарских дружина. Претпоставља се да је на почетку био састављен подробан распоред тема, и од тог плана се током рада врло ретко одступало, чиме се може објаснити изузетна уједначеност сликаног програма. У њему је опширно изложена историја спасења од стварања света и пада човека у грех, преко старозаветних најава Христовог спаситељског дела, његовог оваплоћења, чуда и осталих дела на земљи, страдања и васкрсења, оснивања новозаветне цркве и њеног ширења преко апостола, мученика, монаха и епископа, до Христовог другог доласка и општег спасења људског рода. Све је то приказано врло опширно и много подробније него у старијим православним храмовима. Избор и распоред фресака прилагођени су симболици појединих простора цркве и у тесној су вези с обредима који су у њима обављани.

На фрескама олтара превлађују теме повезане с Христовим оснивањем Цркве: у врху апсиде је Причешће апостола, ниже Богородица Оранта окружена арханђелима, а доле су свети епископи који служе свету литургију. У олтару се налази и циклус Христових посмртних јављања и више старозаветних представа. У протезису је приказан Богородичин циклус, састављен од 20 сцена. Куполу испуњавају попрсје Христа Пантократора, Небеска литургија и пророци, на пандантифима су насликани јеванђелисти и два Христова нерукотворена образа. У поткуполном простору су приказани јеванђељски догађаји: Велики празници, Страдања Христова и циклус Христових чуда, парабола и његове јавне делатности, чије се представе настављају у олтару и крајњем јужном броду.

Сводове и више делове зидова северног параклиса заузима циклус Стварања света, закључно са Зидањем Вавилонске куле, а испод њега је циклус Св. Димитрија. Западне травеје наоса испуњавају Лоза Јесејева, неколико старозаветних слика, циклус проповеди Јована Претече и Премудрост сазида себи дом. У североисточном делу наоса и у јужном броду цркве налази се Акатист Богородице, а у северозападном делу наоса је циклус Дела апостолских. Циклус Св. Николе налази се у њему посвећеном параклису у јужном броду цркве. На зидовима, ступцима и луковима насликани су појединачни ликови светих. Најугледнији међу њима добили су места у приземном појасу: свети ратници на северној и јужној страни наоса, преподобни у бочним бродовима, а у средишњој оси су апостоли Петар и Павле, Св. Никола Брзопомоћник и Јован Крститељ (око улаза), Богородица Епискепсис и Христос са мачем и Деизис са Христом Пантократором и Хетимасијом. На западном зиду наоса и на суседним ступцима и сводовима приказан је Страшни суд.

И припрата има опширан сликани програм: на средишњим сводовима је циклус Васељенских сабора, а остале сводове и зидове испуњавају сцене Менолога; око улаза су арханђели Михаило и Гаврило, на зидовима свети монаси и око унутрашњег портала ликови Исуса Христа и Богородице Параклисе. Параклис Св. Георгија, образован у североисточном травеју припрате, садржи опширан циклус светог патрона и Служење свете литургије с представом мртвог Христа.

Сликарство цркве обилује историјским портретима. Стефан Немања је насликан као монах Симеон до игуманског стола, а са Св. Савом и краљем Милутином близу ктиторске композиције у јужном броду. Св. Сава је с архиепископом Арсенијем представљен у апсиди јужног параклиса и у припрати с архиепископом Јоаникијем и првим дечанским игуманом Арсенијем, који је са својим светим имењаком насликан и у олтару цркве. Краљеви Стефан Дечански и Стефан Душан приказани су у ктиторској композицији и испод Христа Пантократора над улазом у наос цркве. Стефан Дечански је са сликом задужбине у рукама представљен и до иконостасне преграде, над кивотом с његовим моштима. Краљ Стефан Душан је с краљицом Јеленом и сином Урошем приказан два пута у цркви: у последњем кондаку Богородичиног акатиста и на северном зиду припрате. Краљица Јелена је са сином Урошем и Симеоном, сином Стефана Дечанског, портретисана и у близини ктиторске композиције. На источном зиду припрате насликана је Лоза Немањића са портретима свих чланова владарске династије, од Симеона Немање до цара Стефана Душана и његовог сина Уроша. Протомајстор Ђорђе, ктитор параклиса Св. Георгија, добио је портрет на северном зиду те црквице. Мало касније у цркви је насликан и Данило, други дечански игуман.

Фреске представљају суму тема и иконографије касновизантијског и српског сликарства, али и суму сликарских решења прве половине XIV в. Извело их је више сликара различитих знања и схватања, који су углавном били везани за класицистичку уметност из првих деценија тог столећа. Већина сликара била је грчког порекла, а једино се за сликара који је сликао Менолог и околне фреске у припрати може претпоставити да је припадао домаћим уметничким радионицама.

Иконостаси. У време изградње цркве изведене су две олтарске преграде, у главном делу цркве и у параклису Св. Димитрија. Иконе су урадили сликари који су живописали цркву. Сачуване су све четири престоне иконе на главном иконостасу (Христа, Богородице, Јована Претече и Св. Николе), а са другог једино икона Св. арханђела Гаврила. Иконостас у наосу измењен је на измаку XVI в.: у његовом доњем делу постављене су царске двери и две велике иконе Христа и Богородице, радови зографа Лонгина, изнад архитрава Деизисни чин непознатог мајстора и на врху изрезбарен и позлаћен иконостасни крст (1593/1594) зографа Андреје. Иконостаси у параклисима Св. Димитрија и Св. Николе подигнути су почетком XIX в. -- њихову резбарију урадио је мијачки мајстор Трајко Рекалија, а иконе су насликали Симеон и Алексије Лазовић из Бијелог Поља (1813--1818).

Ризница. Припада најбогатијим манастирским ризницама у Србији, а њени највреднији делови су 1992. пренети у Музеј СПЦ у Београду. Најстаријем слоју ризнице припадају бронзани полијелеј, који је крајем XIV в. поправљала кнегиња Милица са сином Стефаном, свећњак украшен представама птица и кринова, резбарени трон од дрвета и први кивот за мошти Св. Стефана Дечанског из 1343. Крајем XIV в. настао је сточић украшен токарењем, интарзијом и бојама, један од најлепших примерака средњовековног намештаја. Значајним уметничким предметима од дрвета припадају крст старца Нестора (1564/1565), сточић с интарзијом (крај XVII в.), налоњи и стасидије (XVII--XVIII в.) и други ковчег за мошти Стефана Дечанског (1849), чију су израду платили кнез Александар Карађорђевић, митрополит београдски Петар и епископ јенопољски Антим.

Збирка икона је богата делима од XIV до XIX в. Најстарије међу њима су иконе Св. арханђела Гаврила и Богородице Пелагонитисе са темом „Не ридај мене, мати" на другој страни. Касном XV в. припадају једна икона Богородице с Христом и икона старозаветне Св. Тројице. Зограф Лонгин је неколико пута сликао у Д.: хоросне иконе с Празницима и светим монасима насликао је 1572, манастиру је 1577. даровао велику житијну икону Св. Стефана Дечанског, а насликао је житијну икону Св. Николе Брзопомоћника, две престоне иконе и царске двери на иконостасу и више двостраних минејних икона. Зографи Козма и Георгије су 1619/1620, средствима игумана Диомидија, урадили иконе Јована Претече, Св. Николе са житијем и Успење Стефана Дечанског. Најмлађе иконе су на почетку XIX в. насликали бјелопољски сликари поп Симеон Лазовић и његов син Алексије.

Најважнија манастирска светиња су мошти Св. Стефана Дечанског, које се налазе у новом ковчегу у цркви. У ризници се чува више богато украшених крстова, од којих су најпознатији крстови приписани Стефану Дечанском и цару Душану, са делићима Часног крста. У осталим украшеним реликвијарима, углавном од позлаћеног сребра, налазе се свете мошти Григорија Ниског, Никите, Харалампија, Алимпија Столпника, Пантелејмона, Кира, Козме, Дамјана, Мартирија, апостола Томе, Саве Српског, Георгија Кратовског и краља Драгутина (монаха Теоктиста).

Од многобројних енколпиона, кандила, чаша, вотивних предмета и других дела примењене уметности из разних времена издвајају се панагијар од кости из XIV в. с рељефним представама Богородице, Христа, арханђела, апостола и других светих, панагијар с краја XVI в. с насликаном допојасном Богородицом и Христом, један готички и други ренесансни свећњак, сребрна кадионица у готичком стилу (XV в.), као и гравирани и позлаћени путир, звездица и две рипиде из 1568--1569, које је урадио златар Кондо Вук. Од уметничког текстила најлепши су златовезни крст с ликом Богородице Знамења (крај XVI в.), епитрахиљ са везеним Деизисом и ликовима светих (XVI в.), орар с металним апликацијама Хаџи Саве Божића из Сарајева (1681) и наруквице са Благовестима, које је златном и сребрном жицом урадила везиља Агна из Ниша (XVIII в.).

У ризници се чува седам бакрорезних плоча с изгледом манастира или са ликовима Стефана Дечанског. Најстарија плоча с ведутом манастира (сачуван је и њен оригинални отисак) настала је 1746. у Бечу, према цртежу сликара Георгија Стојановића; остали бакрорезни клишеи потичу из XIX в. Парусију с којом се ишло у скупљање милостиње исписао је и украсио минијатурама Алексије Лазовић око 1818. Она је најлепши примерак у збирци од неколико стотина докумената на српском, грчком и највећим делом на турском језику који се чувају у ризници.

Библиотека. Она је са 174 рукописне и 17 старих штампаних књига једна од највећих српских манастирских библиотека. Око две трећине књига је богослужбеног карактера, а остале се односе на манастир Д., на Стефана Дечанског или су историјске садржине. Неке од књига имају изузетан значај: Патерик скитски из XIII в., најстарији међу словенским рукописима тог садржаја, Требник из прве половине XIV в. или Зборник састава Григорија Паламе против Латина из треће четвртине XIV в. Највећи број књига писан је на српскословенском, а десетак на бугарском, руском и грчком језику.

Стварање библиотеке почело је током образовања монашког братства. Од тада написаних књига у њој се чува једино Зборник поука Теодора Студита. Међу рукописима из XIV в. издвајају се и Чти минеј за септембар--новембар, који су на пергаменту и хартији исписала тројица писара (Јефрем, Никола и Георгије), Лествица дијака Радослава, а сликане украсе византијског типа имају Апостол, Лествица и Чти минеј. Најлепши рукопис из XIV столећа је Добротољубље, који је исписао и илуминирао Јован Граматик.

Средином XV столећа дечански јеромонах Григорије је са сарадницима исписао и Зборник: у њему се налазе најстарији преписи Житија и Службе с пролошким житијем Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, као и Теодосијев Канон општи Христу Спасу, Св. Симеону и Св. Сави. Преписивачка делатност се крајем XV в. махом одвијала у дечанским скитовима и у келији Белаји, где је писар Никандар, сам или са сарадницима, исписао низ књига. Његови рукописи украшени су крупним иницијалима и необојеним, прецизно цртаним заставицама.

У библиотеци још нису препознате књиге писане у XVI в. Од рукописа из овог столећа лепше сликане украсе имају четворојеванђеља, Синтагма Матије Властара, Октоих првогласник и додатак Зборнику Григорија Паламе. Најлепшу књигу из овог периода, Дечански поменик, исписао је Димитрије Даскал из Јањева 1595. Већи део Акатистника писао је зограф Лонгин око 1590, у којем се налази и аутограф његовог Акатиста Св. архиђакону Стефану, јединствен у старој српској књижевности.

Најлепша књига из XVIII в. је Параклис Стефану Дечанском из 1762--1763, коју је свом бившем манастиру даровао вршачки епископ Јован Георгијевић, а у њој је минијатуре Стефана Дечанског, цара Уроша, Св. Саве, архиепископа Арсенија и грбове Србије насликао Никола Нешковић из Вршца. На његове минијатуре се 1813. угледао Алексије Лазовић кад је сликама украшавао Службу Стефану Дечанском с акатистом.

Библиотека поседује и драгоцену збирку старих штампаних књига, међу којима су најстарије из штампарије Ђурђа Црнојевића. Од Празничног минеја Божидара Вуковића (1536‒1538) постоји осам, а од његовог Октоиха осмогласника (1537) два примерка. У библиотеци се налазе и Псалтир (1546), Октоих петогласник и део Зборника (1547) Виченца Вуковића, Београдско четворојеванђеље (1552) и по два примерка Триода цветног Стефана од Скадра (1563) и Служабника Јеролима Загуровића (1570). Од неколико примерака Острошке библије (1581) издвајају се два: један, који је оковао дечански игуман Кентирион (1644) и други, чији је оков урадио пожаревачки златар Нешко Пролимлековић и украсио га ликовима Христа Пантократора у Деизису, Св. Николе, Стефана Дечанског и представом Вазнесења.

Дечанске испоснице. „Дечанска пустиња" обухватала је десетак келија и скитова манастира у планинским врлетима око реке Бистрице. Оне су образоване врло рано, неке и пре средине XIV в. Најудаљенија била је келија у Белаји, са храмом Успења Богородице у пећини, у којем има фресака из средине XIV и из XV в. Остаци цркве с фрескама постоје и у скиту Св. три јерарха, познатом и под називом Пирг. Испоснице су биле средишта преписивачког рада, а од њихових писара из XV в. најпознатији су Григорије у скиту Св. три јерарха и Никандар у Белајској келији. Из ових двеју испосница фрагментарно су, у препису, сачувани поменици из XVI в. Монашки живот у њима био је прекинут у несигурним временима око 1700. Келиоти су се повукли у манастир и са собом понели књиге, иконе и остале драгоцености, које се сада налазе у дечанској цркви, библиотеци и у ризници.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Ј. Јуришић, Дечански првенац, Н. Сад 1852; С. Ристић, Дечански споменици, Бг 1864; В. Р. Петковић, Ђ. Бошковић, Манастир Дечани, 1--2, Бг 1941; Р. Ковијанић, Вита Которанин: неимар Дечана, Бг 1962; П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976; М. Шакота, Дечанска ризница, Бг 1984; Д. Т. Батаковић, Дечанско питање, Бг 1989; В. Ј. Ђурић (ур.), Дечани и византијска уметност средином XIV века, Бг 1989; М. Гроздановић Пајић, Р. Станковић, Рукописне књиге манастира Високи Дечани: водени знаци и датирање, 1--2, Бг 1995; В. Ј. Ђурић (ур.), Зидно сликарство манастира Дечана: грађа и студије, Бг 1995; B. Pantelić, The Architecture of Dečani and the Role of Archbishop Danilo II, Wiesbaden 2002; M. Грковић, Прва хрисовуља манастира Дечани -- The First Charter of the Dečani Monastery, Бг 2004; Б. Тодић, М. Чанак Медић, Манастир Дечани, Бг 2005 (The Dečani Monastery, Bg 2013); М. Чанак Медић, Манастир Дечани: Саборна црква: архитектура -- Le monastère de Dečani: le catholicon: architecture, Бг 2007; Д. Поповић, Б. Тодић, Д. Војводић, Дечанска пустиња: скитови и келије манастира Дечана, Бг 2011; Опис ћирилских рукописних књига манастира Високи Дечани, 1, Бг 2011; Дечани у светлу археографских истраживања: зборник радова, Бг 2012; М. Чанак Медић, Б. Тодић, Манастир Дечани, Н. Сад -- Манастир Дечани 2016.

Бранислав Тодић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)