ДРУГА АРМИЈА

ДРУГА АРМИЈА, јединица Српске, а касније и Југословенске војске, која је формирана октобра 1912, а први јој је командант био генерал Степа Степановић. У састав су ушле српска Тимочка дивизија првог позива и бугарска Седма рилска дивизија. У првој фази Првог балканског рата дејствовала је на споју српских и бугарских снага, да би касније, ојачана Дунавском дивизијом другог позива, те тешком и опсадном артиљеријом, учествовала и у опсади Једрена. У Другом балканском рату бранила је нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. На почетку I светског рата била је сконцентрисана у центру распореда Српске војске у ширем рејону Аранђеловца, Лазаревца и Младеновца, са задатком да као њена најјача стратегијска групација у чијем су саставу биле Дунавска, Шумадијска, Моравска и Комбинована дивизија првог позива, као и Коњичка дивизија, интервенише на главном правцу аустроугарског напада. У првој аустроугарској офанзиви на Србију главним снагама је извела марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу на источним падинама Цера поразила је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса, чиме је омогућила победу у Церској бици. У бици на Дрини бранила је Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага и приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве, месецима исцрпљујући и трошећи њене снаге. У Колубарској бици је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске. За време инвазије на Србију у јесен 1915. заједно са Тимочком војском осујетила је покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главнине српских снага ангажованих на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имала значајну улогу у првим успесима на Солунском фронту, код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи њен успех везан је за пробој фронта и избацивање Бугарске из рата. У снажном налету њени су војници пробили непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и, заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха гонили разбијене бугарске и немачке трупе све док 29. IX 1918. нису принудили Бугарску на капитулацију, отворивши пут за коначно ослобођење Србије. Наступање је потом наставила преко Косова и Метохије ка Црној Гори, Босни и Херцеговини и Далмацији, где је завршила свој ратни пут. У југословенској држави њене јединице и установе послужиле су као окосница новоформиране Друге армијске области. Поново је формирана пред почетак Априлског рата 1941. под командом армијског генерала Драгослава Миљковића. Заједно с Првом армијом чинила је Другу групу армија, а задатак јој је био да главнином снага (Осјечка, Босанска и Врбаска дивизија) брани фронт према Мађарској, у Барањи и на реци Драви. Како би избегла окружење и заробљавање, повлачила се ка Босни, где је убрзо услед слома на осталим фронтовима била принуђена да положи оружје.

Д. а. Југословенске армије формирана је 1. I 1945. од Јужне оперативне групе дивизија НОВЈ, коју је сачињавао Четрнаести српски корпус са 17. источнобосанском, 23. и 25. српском, 28. славонском и 45. македонском дивизијом, које су крајем децембра 1944. форсирале Дрину и дејствовале у источној Босни. У оперативном смислу, од 17. III 1945. била јој је потчињена и Сарајевска оперативна група, у чијем су саставу били Други ударни корпус (3. ударна, 29. херцеговачка и 37. санџачка дивизија), Трећи босански корпус (27. и 38. источнобосанска дивизија) и Пети босански корпус (4. и 10. крајишка дивизија). У то време под непосредном командом Штаба армије биле су 1. и 2. армијска бригада и један противтенковски дивизион, док је њена 3. армијска бригада била у формирању. При формирању је имала око 60.000, а почетком маја 1945. већ око 110.000 бораца. Командант јој је био генерал Коча Поповић. Од јануара до марта 1945. водила је оштре борбе са јачим немачким и усташко-домобранским снагама на комуникацији Власеница--Зворник--Бијељина, затим на сектору Бијељина, Брчко, Добој и Тузла, те са четницима на Мајевици, Озрену и Требави. Крајем марта 1945. одбила је јак противнапад немачког 34. армијског корпуса. У завршним операцијама за ослобођење Југославије имала је задатак да у њиховом почетном периоду, ангажовањем својих дивизија у долини реке Босне, обезбеди унутрашње бокове Прве и Четврте армије ЈА, а за време Сарајевске операције одржава оперативну везу са Сарајевском оперативном групом. После тога наступала је правцем Добој--Дервента и десном обалом Саве, да би што пре избила у долину Уне и Крке. Њене су јединице 5. маја прешле у општу офанзиву на Добојски мостобран и ослободиле Добој, после чега је делом својих снага избила у рејон Босанског Брода. У даљем наступању на запад ослободила је Бањалуку, Босанску и Стару Градишку. У њен су састав тада ушле 4, 10. и 39. крајишка дивизија из Петог босанског корпуса и 3. ударна дивизија из Другог ударног корпуса. За операције у доњем току Уне и у простору Карловца крајем априла 1945. под њену команду је стављена и 34. хрватска дивизија из Четвртог хрватског корпуса. Том приликом су у оквиру Д. а. формиране Унска оперативна група (23. српска, 28. славонска, 39. крајишка и 45. српска дивизија) и Карловачка оперативна група (3, 4. и 10. крајишка и 34. хрватска дивизија), док је 25. српска дивизија водила борбе с усташком групацијом у троуглу река Босне и Саве. Унска оперативна група избила је до Јасеновца, а Карловачка продужила преко Бихаћа и Слуња на сектор карловачког утврђеног рејона. Од 27. априла до 2. маја Унска група дивизија разбила је снаге немачког 15. брдског армијског корпуса, ослободивши Хрватску и Босанску Дубицу, Костајницу, Двор на Уни и Нови Град, а затим преко Сиска и Петриње продужила ка Загребу. Карловачка група дивизија је од 30. априла до 6. маја водила тешке борбе против снага немачког 91. армијског корпуса и ослободила Карловац. Потом је приступила гоњењу непријатеља правцем Метлика -- Ново Место -- Крањ и Кршко -- Зидани Мост, док су делови 28. славонске и 45. српске дивизије 8. маја ушли у Загреб. Подржавајући гоњење непријатеља, од 10. до 15. маја, у садејству са јединицама Прве и Треће армије, избила је у Штајерску и Горењску, где је завршила свој ратни пут. По завршетку рата образована је мирнодопска Д. а. са седиштем у Загребу. Обухватала је Хрватску, део Босне и Херцеговине и део Истре. Укинута је реорганизацијом извршеном 1948, а њене су снаге послужиле као основица за образовање Пете војне области. Поново је образована 1969, са седиштем у Нишу. У територијалном смислу имала је надлежност над југоисточним делом Србије, Косовом и Метохијом. Услед нове реорганизације, по плану „Јединство", укинута је 1988. Након трансформације остатака ЈНА у Војску Југославије (1992) поново је формирана, а седиште јој је било у Подгорици. Тада су у њен састав ушли Подгорички и Приштински корпус. Новом реорганизацијом (1995) Приштински корпус постао је део Треће армије, а у њен састав ушао је Ужички корпус, до тада у Првој армији. У том саставу функционисала је до дефинитивног укидања 2002.

ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941, I--II, Бг 1982--1983; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992; M. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006.

А. Животић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)