ДРАГУТИНОВИЋ, Бранко

ДРАГУТИНОВИЋ, Бранко, музички критичар и писац (Београд, 31. III 1903 -- Београд, 25. XII 1971). Дипломирао 1927. на Наставничком одсеку Музичке школе у Београду, а исте године апсолвирао на Групи за упоредну књижевност и теорију књижевности Филозофског факултета, где му је историју музике предавао Милоје Милојевић. Дириговао је Академским певачким друштвом „Обилић" (1925--1938), предавао у средњим школама (1930--1944), био секретар Београдске опере (1938--1940), секретар и доцент Музичке академије (од 1945), те помоћник директора и драматург Београдске опере (од новембра 1949. до пензионисања 1971). Музичком критиком се бавио од 1924. До 1940. сарађивао је у разним новинама и часописима (Летопис Матице српске, Музика, Музички гласник, Живот и рад, Новости, Звук, Правда), а 1945--1971, у периоду најинтензивнијег београдског музичког живота знатног квалитетног нивоа, константно је објављивао критике у Политици, уз понеки музички прилог у другим гласилима. Критике писане у младости обележили су утицаји М. Милојевића, али и лични ставови. Већ је тада имао потпуни увид у рад београдских музичких и културних установа, домаћих и светских композитора и музичких уметника. Оштре замерке упућене Београдској опери и балету нису га спречиле да препозна њихов запажени уметнички ниво, те да после 1945. својим знањима да и лични допринос „златном периоду" српске музичке сцене. Његова критичка вредновања објављивана у зрелим годинама одређивала су место и улогу композитора и извођача у српској музичкој култури. Студиозан, образован, интелектуалац запажене опште културе, објективан и рационалан, искрен и строг, Д. је у објављеним текстовима енергично заступао европски ниво композиторског стваралаштва и извођаштва, супротстављајући се, притом, другачијим гледиштима појединих групација. Примењивао је историјско-аналитички приступ у вредновању музичког стваралаштва и извођаштва, а интуицијом и изразитом емотивношћу подржавао музичаре изузетних способности. Традиционалан у својим назорима, залагао се за музичко стваралаштво инспирисано народним мелосом и снажно се супротстављао атоналној, модернистичкој и експерименталној музици. Високо је ценио диригенте Л. Матачића, К. Барановића и О. Данона, редитеља Е. Хецела, оперске певаче М. Јовановића, Н. Цвејића, М. Чангаловића и Р. Бакочевић, композиторе Ј. Славенског, Љ. Марић, М. Ристића, В. Мокрањца, Д. Радића, Е. Јосифа и П. Озгијана, пијанисткињу М. Вукдраговић, те Академско певачко друштво „Бранко Крсмановић".

ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, Преглед музичких догађања (1944--1971): музичари-писци у београдском музичком животу друге половине 20. века. Бранко Драгутиновић, Бг 2009.

Р. Пејовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)