ДОБРОКЛОНСКИ, Александар Павлович

ДОБРОКЛОНСКИ, Александар Павлович, историчар, универзитетски професор (Павловски Посед, Московска губернија, Русија, 22. XII 1856 -- Београд, 4. XII 1937). Завршио је Духовну академију у Москви 1880. и исте године магистрирао тезом о епископу Гермианском Факунду. Потом је предавао црквену историју по средњим богословским школама (1880--1892) и био доцент Московске духовне академије. Од 1899. радио је као редовни професор Новоросијског универзитета у Одеси, где је докторирао црквену историју тезом о Св. Теодору Студиту. Осим руског, српског и латинског језика, служио се немачким, француским, енглеским, бугарским и новогрчким. За почасног члана Петроградске духовне академије изабран је 1917, а следеће године добио звање заслужног редовног професора. За научне радове добио је многобројна одликовања, признања и награде. Емигрирао је у Београд 1920. и постао професор на тек основаном Православном богословском факултету. Као најстарији професор председавао је првом седницом Професорског савета и учествовао у стварању наставног плана и организације овог факултета. Своја предавања штампао је као скрипта за студенте и објављивао радове у часописима. Био је активан у животу руске емиграције у Београду као професор Руско-српске гимназије, председник школско-педагошких и научних органа. Био је председник Друштва руских избеглица, Руског археолошког друштва и Руског научног института. Одликован је Орденом Св. Саве III реда.

ДЕЛА: Сочиненіе Факунда епископа Герміанскаго въ защиту трехъ главъ (из эпохи V Всел. собора), Москва 1880; Руководство по исторіи русской церкви, I--IV, Рязань -- Москва 1884--1893; Преподобный Ѳеодоръ, исповѣдникъ и игуменъ Студійскій, I--II, Одесса 1913--1914.

ЛИТЕРАТУРА: С. В. Троицкий, „А. П. Добро-клонский какь историкь Церкви", Записки русскаго научнаго института въ Бѣлградѣ, 1937, 15; А. Јевтић, „Др Александар Павловић Доброклонски", Богословље, 1980, 1--2.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)