ДРЕНИЧКИ БАСЕН

ДРЕНИЧКИ БАСЕН, међупланинска котлина у подручју Дренице, унутар брдско-планинске баријере која раздваја Косовски од Метохијског басена. Пружа се меридијански, са слабијим скретањем осе басена према западу, дужине око 30 км, а варијабилне ширине до 10 км. Укупна површина износи око 100 км^2^. Овај басен дренирају две реке, Мала река (притока Клине) и Врбовачка река. У претерцијарном ободу Д. б. доминирају слојеви кредног флиша, с тим што се на истоку јављају и серпентинити и палеозојски филити и кварцити. Претерцијарне стене се појављују и као мале оазе откривене ерозијом у подручју развића неогених наслага. Д. б. је испуњен неогеним наслагама, које у погледу старости представљају слатководне еквиваленте понтског ката (млађег горњег миоцена). Oн је у току најмлађег миоцена и почетком плиоцена био у вези с Косовским и Метохијским басеном чинећи јединствен седиментациони простор. Неогене наслаге овог басена садрже лежишта меког мрког угља (лигнита) с два угљоносна поља: Србичко и Глоговачко-глобарско. У Србичком пољу средња дебљина угљеног слоја износи 17 м, а у Глоговачком око 10 м. Седименти из подине угљеног слоја почињу грубокластичним слојевима који леже дискордантно преко претерцијарних стена, а који постепено навише прелазе у зеленкасте глиновите пескове са карбонатним конкрецијама и песковите глине. У овим наслагама нема фосила, а укрштена слојевитост указује на њихово флувијално порекло. Наслаге из повлате угља су изграђене од глиновито-лапоровитих слојева са мањим песковитим прослојцима и имају дебљину мању од 20 м. Овај хоризонт садржи фосиле сличне онима у неогену Косовског и Метохијског басена (Viviparus, Kosovia, Theodoxus, Gyraulus и др.). To су седименти из језерске фазе развоја чија је дебљина накнадно смањена услед ерозије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Атанацковић, „Плиоцен косовског басена", Геолошки гласник, Тг, 1959, 3; Љ. Вујисић, П. Бокчић, „Дренички басен", у: Геологија Србије, VII, Бг 1975; В. Милошевић, „Метохијско-дренички басен", у: Геологија Србије, II--3, Бг 1977.

С. Кнежевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)