ДЕСНИЦА, Владан

ДЕСНИЦА, Владан, књижевник (Задар, 17. IX 1905 – Загреб, 4. III 1967). Потиче из угледне и политички врло утицајне српске породице Десницa из Обровца, срођене с потомцима јунака народних пјесама Стојана Јанковића; школовао се у завичају (Задар, Сплит, Шибеник), у Паризу и Загребу (дипломирао право 1930). По угледу на алманах Српско-далматински магазин (излазио 1835–1873), покренуо Магазин Сјеверне Далмације (Сплит 1934–1935), гдје је почео да објављује приповједачку и есејистику прозу (претежно окренут животу и традицији Срба и Хрвата у Далмацији). Припремљену збирку приповиједака за београдског издавача „Гецу Кона" и збирку стихова онемогућиле су и уништиле ратне прилике. Прве године окупације провео је у Задру (до 1943), потом у Исламу Грчком, одакле прелази у Загреб као службеник у Влади НР Хрватске (1945–1949), од 1950. је професионални писац. Приповијетке, одломке романа, сценарије, хумореске, чланке, есеје, пјесме, приказе, критике објављује од 1947. Прва Д. засебна књига је роман Зимско љетовање (Зг 1950), а затим су услиједиле збирке приповиједака Олупине на сунцу (Зг 1952); Прољеће у Бадровцу (Бг 1955); Ту, одмах поред нас (Н. Сад 1956); Фратар са зеленом брадом (Зг 1959), те књига пјесама Слијепац на жалу (Зг 1956) и најзначајније дјело, роман Прољећа Ивана Галеба (Сар. 1957). Као приповједач пошао је од портрета, живота локалног јунака („Животна стаза Јандрије Кутлаче", Магазин Сјеверне Далмације, 1934), али ће захватити и комплекс српских сеоба, прилагођавања, денационализације и одрођавања, васпитања, положаја интелигенције у провинцији, додир села и града, типичних карактера, или варирања мотива старије традиције (мотив хвалисавог војника, исповиједање хајдука). Више приповиједака дају граничне ситуације живота (каријера, физичко стање) у сажетим облицима савршене израде (по једној од Д. теза, да „у књижевном дјелу свака реченица мора бити умјетничка"). Наћи ће се, међутим, и приче у којима „читава стварност виси о једној нити", а „наш удес, сам наш живот, леже у руци произвољнога, у власти луде случајности": есејистичке мисли о потенцијалима стварности, мноштву, непредвидљивости исхода догађаја, игри стварног и ирационално-имагинативног (приповијетке „Правда", „Прича о фратру са зеленом брадом"). Новелистички дио опуса Д. усредсређен је на учмале средине које изненадни догађаји стављају у покрет, а судбине јунака захватају поремећај и преокрет. Један тип приповиједака заснива се на некој врсти парадоксалног исхода чврсто утемељеног у локалном („Божићна прича"). Други тип приповиједака као тему има долазак у провинцију и одвија се или као трагедија пропадања или као комедија привидног прилагођавања (нпр. „Бунаревац" и „Прољеће у Бадровцу"). Танани описи далматинских пејзажа су на рубу симболичне антропоморфизације и персонификоване судбине јунака или менталитета поднебља. Виртуозни склоп радње прате развијени коментари који подсјећају на есеје и поглавља романа Прољећа Ивана Галеба. Искуство новелисте заправо је претходило роману Зимско љетовање, који је у првим домаћим критикама нападнут из идеолошко-националних разлога, али је у иностранству (италијански слависти) оцијењен као један од умјетнички најзначајнијих европских одзива на рат. У оксиморонском наслову Д. је наговијестио свој омиљени поступак контрапунктирања физиономија, судбина, менталитета, карактера, обједињених дисперзивном причом о групи избјеглица из Задра у готово изолованом српском селу поред самог града (ауторов положај у Исламу Грчком). Суочавања припадника двију култура имају разнолике видове, од егзистенцијалне зебње до комично-гротескних сцена и чисте а апсурдне трагике, која потврђује непремостиву удаљеност људи присиљених да живе заједно. Роман је сав у кретању изолованих видокруга, самосталних слика у јединственој поетској аури беспрекорне стилске истанчаности. Међутим, Д. је тек с Прољећима Ивана Галеба: игре прољећа и смрти наишао на опште признање књижевне критике. Писан од 1936, роман је објединио ауторове књижевне распоне: организован је око тачке гледишта јунака на прагу старости, изолованог у болничкој постељи (музичар Иван Галеб). Фабула се распршила у евокативне тренутке распоређене најчешће по асоцијативности, али и по вишеструкој контрапунктској игри међусобног освјетљавања живота и смрти (свјетлости/мрака, дјетињства/старости, здравља/болести, чулности/спиритуалности, опажања/контемплације, стварности/привида). Стилски и семантички богато приповиједање (дјетињство, ликови породице, параболичне приче) смјењују есејистичка разлагања (човјек и свијет, умјетност, живот). Разорена епска природа радње („књига без садржаја" као идеал), претворена је у низ наративних, дескриптивних и есејистичких фрагмената високих умјетничких досега и мисаоне дубине. Ритам, густина излагања, убрзава се и разуђује измјенљивошћу стилско-тематских комплекса (иронија, гротеска, коментар, промјена ставова, интонације, улазак фрагмената из текуће стварности и из сјећања и др.). Раздешеност људске судбине ставља се истовремено као пројект приче и пројект поетичке расправе, у естетској функционалности сваког детаља. Настао под упливом аутора ХХ в. (М. Пруст, Т. Ман), у досљедној самоспознаји/самоисказу, роман се састоји и из аутономних прича (дијелом објављене у збирци Ту, одмах поред нас), што потврђује тијесне везе са осталим дијеловима Д. опуса, са есејистиком, лириком, разматрањима естетичких или егзистенцијално-антрополошких питања, и са његовим приповијеткама подједнако грађеним реалистичким поступцима или поступцима модерне фантастике (недовршени роман, Проналазак атханатика, о проналаску лијека против смрти, истовремено је расправа о природи умјетности и антиутопијска визија човјечанства без морала и слободе). Драма Љестве Јаковљеве (Живот под рефлекторима, Зг 1961) усредсређена је на дијалог снажних мисаоно-етичких дилема у стању угрожене егзистенције. У есејима Д. је проницљиво тумачио личност Доситеја Обрадовића и духовну подлогу дјела Мирка Королије, а послије II свјетског рата се супротставио идеологизацији умјетности и грубом поимању реализма у књижевности. Преводио је са француског (А. Жид), италијанског (Б. Кроче, Књижевна критика као филозофија, Бг 1969; Л. Лионело Вентури), руског (Толстој). Дјела су му превођена на словачки, енглески, италијански, чешки, француски, мађарски, њемачки, пољски, руски и др. Сабрана дела Д. изашла су у редакцији С. Кораћа у четири књиге у Загребу 1975, а Изабрана дела такође у четири књиге, у Београду 1993 (четврта књига садржи „Библиографију Д. (1933–1990)" коју је саставила Љ. Томашић).

ДЈЕЛА: Ј. Радуловић (прир.), Прогутане полемике, Бг 2001; Д. Маринковић (прир.), Хотимично искуство: дискурзивна проза Владана Деснице, 1–2, Зг 2005–2006.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић, Дух модерног времена у „Прољећима Ивана Галеба", Бг 1967; М. Јеремић, „Владан Десница", ЛМС, 1967, 399, 5; Ј. М. Миловић, „Разговор с Владаном Десницом о уметничком стварању", ЛМС, 1969, 404, 5; С. Кораћ, Свијет, људи и реализам Владана Деснице, Бг 1972; Р. Микић, „Прољећа Ивана Галеба" Владана Деснице, Бг 1985; К. Немец, Приповиједање и рефлексија, Осијек 1988; Д. Рапо (ур.), Зборник радова о Владану Десници, Зг 2004; Ј. Радуловић, Д. Иванић (ур.), Књижевно дело Владана Деснице: зборник радова поводом 100-годишњице рођења, Бг 2007; Д. Роксандић и др. (ур.), Десничини сусрети 2009: зборник радова, 1–16, Зг 2009; Д. Роксандић, Илузије слободе: огледи о Владану Десници, Зг 2018.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)