ДОБОЈ

ДОБОЈ, град и центар општине у средњем дијелу Босне, у Републици Српској. Настао је на контакту двије природне и економске регије, простране планинске регије на југу и перипанонске брдовите зоне сјеверно од града, као и у непосредној близини пространог Панонског басена на сјеверу. Формирању града допринијели су и природни услови за развој дугачких путних праваца, као што је долина ријеке Босне која начелним правцем сјевер--југ пресјеца велик дио динарског планинског ланца, а преко превоја Иван повезана је са Јадранским приморјем. Мањи значај имају путеви упоредничког правца. Они су формирани дуж долина притока Босне. Дуж долине Спрече (десна притока Босне) Д. је повезан са источном Босном и Тузлом, а дуж долина Усоре (лијева притока Босне) и Врбање (десна притока Врбаса) са долином Врбаса, Бањалуком и западном Босном. Тим правцима изграђене су и жељезничке пруге и Д. је постао једна од највећих жељезничких раскрсница у Босни и Херцеговини. Према граду усмјерено је и неколико путева локалног значаја који га повезују са непосредном гравитационом сфером.

Градска историја је дуга и допире до времена Римске империје, када је овдје постојало војно утврђење са подграђем. Нова тврђава са градом у подножју настала је у XIII в. у вријеме Немањића. Први документ у којем се помиње име Д. потиче из 1415. Године 1467. освајају га Турци, тврђава постаје њихово важно упориште, а расте и значај чаршије. Крајем њихове владавине у њој је било 300 кућа. Године 1878. извршена је анексија Босне и нова аустријска власт даје нове правце развоја града. Између 1879. и 1882. изграђена је жељезничка пруга уског колосијека до Босанског Брода и до Сарајева, а 1886. до Тузле. Уз жељезничку станицу, која је била источно од старе чаршије, настаје ново модерно насеље. Године 1892. саграђене су фабрике шећера, галантерије и сушионица шљива. У вријеме I свјетског рата овдје је био аустроугарски логор кроз који је прошло 45.000 интернираца (жена, дјеце и стараца из Подриња, Србије и Црне Горе, од којих је око 10.000 умрло). Године 1922. изграђен је градски водовод, а 1925. уведена електрична струја. Послије II свјетског рата изграђене су пруге нормалног колосијека, нови мост преко Босне и неколико нових фабрика металске, машинске, хемијске, текстилне, прехрамбене гране, фабрика керамике, фабрика за прераду дрвета. Град се развија и 1921. имао је 3.846, а 1948. 6.929 становника да би тај број до 1991. порастао на 27.498 лица, од којих су 40,6% били Муслимани, 29,1% Срби и 9,9% Хрвати. Године 2013. град је имао 26.987 становника у 9.511 домаћинстава. У њему је било 12.688 станова.

Језгро средњовјековног Д. била је тврђава саграђена на брду висине око 170 м са лијеве стране долине ријеке Босне која је контролисала главни путни правац. Западно од ње настала је источњачка чаршија са мрежастим распоредом улица. Југозападно од ње по долинској страни формиран је дио насеља са линеарним распоредом улица. Послије анексије 1878. град се проширио и по дну долине Босне, а послије II свјетског рата, као модерно насеље са широким, правим и решеткасто распоређеним улицама, он заузима већи дио алувијалне равни високе око 145 м. Послије велике поплаве из 1964. нижи дијелови равни заштићени су од поплава насипом. Главна улица новог дијела града повезује мост преко Босне са старим дијелом града. Нова пруга и велика жељезничка станица су на десној обали ријеке. Велика индустријска зона формирана је јужно од новог дијела града у предграђу Усора. Године 1991. општина Д. је имала површину од 684 км² и обухватала је 73 насеља у којима је живјело 102.549 становника.

Миленко Живковић

Средњовековно градско утврђење подигнуто је на купастом брегу изнад леве обале реке Босне, крај ушћа Спрече, на месту где су се спајали путеви који су водили долином ових река. Варош (подграђе) Д. простирала се на десној обали Босне. Д. је био једно од утврђења у одбрамбеном систему дуж тока реке Босне, који су у узводном делу чинили град Високи, као и утврђења Врандук и Маглај, а низводно Добор. Пут долином Спрече повезивао је Д. са „земљом" Соли, истоименим тргом (данашња Тузла) и Подрињем. У току археолошких истраживања откривено је да се у Д., током XII--XIII в. налазило мало властеоско утврђење, којe је затим ојачано изградњом бедема са главном кулом у средишту. На бедемима који образују неправилну троугаону основу утврђења само према југу је првобитно била истурена једна већа полукружна кула. Око овог основног утврђеног језгра у каснијим раздобљима били су дограђени спољни бедеми са капи-кулом. Д. је 1408. освојио угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387--1437) и град је касније остао под управом угарских банова Усоре. После турског освајања Д. се помиње као један од шест градова у обновљеном „Босанском Краљевству" под османском управом (1465--1476). Према османским изворима, Д. су предали кнез Иваниш и кнез Стипан, након чега је укључен у састав нахије Маглај. После Пожаревачког мира 1718, Д. је седиште капетаније, пограничне области Османског царства. У тврђави се све до 1851. налазио диздар са војном посадом, а постојао је и добро чувани затвор.

Јелена Мргић

ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, Наши градови, Сар. 1904; Ђ. Мазалић, „Винац и Добој", ГЗМС, 1958, XIII; Б. Белић, Добој: град и околина, Добој 1960; З. Кајмаковић, „Стари град Добој -- конзерваторски радови 1962. године", НС, 1964, 9; Ј. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1966; Ј. Мргић, Северна Босна (13--16. век), Бг 2008; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)