Прескочи до главног садржаја

ДEMAJO, Давид Дида

ДEMAJO, Давид Дида, графичар, технички уредник, сценограф (Београд, 1906 Београд, 24. VII 1964). Припада београдској породици сефардских Јевреја. Од 1914. до 1917. био је са сестром у Бечу и у неколико аустроугарских логора. Након школовања у родном граду, до 1925. боравио је у Бечу, у атељеу професора Пожедајева, стичући знања из цртања и графике. У Бечу је под руководством редитеља Макса Рајнхарта сарађивао на изради костима и сценографије за представу Сан летње ноћи. У Паризу је од 1925. до 1932. сарађивао с многим уметницима из области примењене уметности, позоришта и филма (костимограф у Мулен ружу, сарађивао на изради сценографија за филмове и ликовна решења за плакате за филмове тада младих и још неафирмисаних редитеља А. Кавалкантија, Л. Буњуела, Ж. Реноара). Школовао се на ликовној академији код Андреа Лота и на академији Grande Chaumière као ученик А. Бурдела. С надреалистима Монијем де Булијем, Жаном Каривом, Клодом Серенеом и Артуром Адамовим покренуо је часопис Discontinuité. Крајем 20-их година са М. де Булијем прикључио се групи аванградних уметника окупљених око часописа Le Grand Jeu. По повратку у Београд 1932. успоставио је контакт с београдским надреалистичким кругом. Током 1934. постао је члан КПЈ и свој претходни уметнички став подредио револуционарном идеалу. Ухапшен је 1935. и две године робијао у Сремској Митровици. По изласку с робије учествовао као графичар у изради 150 фалсификованих путних исправа за југословенске добровољце који су путовали у Шпанију. Када је средином 1938. полиција открила ову активност, био је приморан да емигрира у Француску. У Паризу је повремено обављао дужност секретара југословенске секције Комитета за помоћ републиканској Шпанији. После окупације Париза боравио је у Бриву, јужном неокупираном делу Француске, где је учествовао на неколико колективних изложби и упознао се с Лујом Арагоном, Елзом Триоле и Анријем Матисом. Након окупације овог дела Француске постао је један од организатора покрета отпора у региону Корезе. Као капетан августа 1944. учествовао је у спасавању Андреа Малроа из гестаповског затвора у Тулузу. Средином 1945. вратио се у ослобођену Југославију и убрзо био маргинализован због предратних сукоба са појединцима из владајуће номенклатуре. Ухапшен је 1948, наводно због подржавања ставова Резолуције Информбироа, и након једногодишњег боравка по београдским затворима спроведен је на Голи оток где је провео четири године. Потом се запослио у новооснованом Београдском графичком заводу у Београду где је ликовно и технички опремио преко стотину књига и велик број научних часописа. Највећи број његових ликовних радова је загубљен или уништен. Дела су му излагана на две колективне изложбе (Societé des Beaux-Arts du Bas-Limousim, Брив, Француска, 1943; Удружење примењених уметника Србије, Београд, 1955) и једној самосталној (Сефардски сликари у Београду: Дида Демајо, 2007). Готово целокупна његова фамилија страдала је у геноциду над београдским Јеврејима.

ДЕЛА: Диплома Јеврејског женског друштва из Београда, графички рад, Париз 1926; Шпанска инквизиција, цртеж, Париз 1931; Илустрације (линорези) у књизи М. Травеа, La Marchand de Rèves, Tulle 1942.

ЛИТЕРАТУРА: З. Левнтал, „Дида Демајо (19061964)", Јеврејски алманах за 19631964, 1965; М. Радановић, „Дида де Мајо (19061964)", ЗЈИМ, 2007, 9.

Милан Радановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)