ДEMAJO, Давид Дида

ДEMAJO, Давид Дида, графичар, технички уредник, сценограф (Београд, 1906 – Београд, 24. VII 1964). Припада београдској породици сефардских Јевреја. Од 1914. до 1917. био је са сестром у Бечу и у неколико аустроугарских логора. Након школовања у родном граду, до 1925. боравио је у Бечу, у атељеу професора Пожедајева, стичући знања из цртања и графике. У Бечу је под руководством редитеља Макса Рајнхарта сарађивао на изради костима и сценографије за представу Сан летње ноћи. У Паризу је од 1925. до 1932. сарађивао с многим уметницима из области примењене уметности, позоришта и филма (костимограф у Мулен ружу, сарађивао на изради сценографија за филмове и ликовна решења за плакате за филмове тада младих и још неафирмисаних редитеља А. Кавалкантија, Л. Буњуела, Ж. Реноара). Школовао се на ликовној академији код Андреа Лота и на академији Grande Chaumière као ученик А. Бурдела. С надреалистима Монијем де Булијем, Жаном Каривом, Клодом Серенеом и Артуром Адамовим покренуо је часопис Discontinuité. Крајем 20-их година са М. де Булијем прикључио се групи аванградних уметника окупљених око часописа Le Grand Jeu. По повратку у Београд 1932. успоставио је контакт с београдским надреалистичким кругом. Током 1934. постао је члан КПЈ и свој претходни уметнички став подредио револуционарном идеалу. Ухапшен је 1935. и две године робијао у Сремској Митровици. По изласку с робије учествовао као графичар у изради 150 фалсификованих путних исправа за југословенске добровољце који су путовали у Шпанију. Када је средином 1938. полиција открила ову активност, био је приморан да емигрира у Француску. У Паризу је повремено обављао дужност секретара југословенске секције Комитета за помоћ републиканској Шпанији. После окупације Париза боравио је у Бриву, јужном неокупираном делу Француске, где је учествовао на неколико колективних изложби и упознао се с Лујом Арагоном, Елзом Триоле и Анријем Матисом. Након окупације овог дела Француске постао је један од организатора покрета отпора у региону Корезе. Као капетан августа 1944. учествовао је у спасавању Андреа Малроа из гестаповског затвора у Тулузу. Средином 1945. вратио се у ослобођену Југославију и убрзо био маргинализован због предратних сукоба са појединцима из владајуће номенклатуре. Ухапшен је 1948, наводно због подржавања ставова Резолуције Информбироа, и након једногодишњег боравка по београдским затворима спроведен је на Голи оток где је провео четири године. Потом се запослио у новооснованом Београдском графичком заводу у Београду где је ликовно и технички опремио преко стотину књига и велик број научних часописа. Највећи број његових ликовних радова је загубљен или уништен. Дела су му излагана на две колективне изложбе (Societé des Beaux-Arts du Bas-Limousim, Брив, Француска, 1943; Удружење примењених уметника Србије, Београд, 1955) и једној самосталној (Сефардски сликари у Београду: Дида Демајо, 2007). Готово целокупна његова фамилија страдала је у геноциду над београдским Јеврејима.

ДЕЛА: Диплома Јеврејског женског друштва из Београда, графички рад, Париз 1926; Шпанска инквизиција, цртеж, Париз 1931; Илустрације (линорези) у књизи М. Травеа, La Marchand de Rèves, Tulle 1942.

ЛИТЕРАТУРА: З. Левнтал, „Дида Демајо (1906–1964)", Јеврејски алманах за 1963–1964, 1965; М. Радановић, „Дида де Мајо (1906–1964)", ЗЈИМ, 2007, 9.

Милан Радановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)