ДРНИШ

ДРНИШ, град и средиште општине у Хрватској, у северној Далмацији, односно Српској Загори, припада Шибенско-книнској жупанији. Налази се на западној периферији Петровачког крашког поља, на југоисточном подножју планине Промина, северно од дубоко усечене долине реке Чикола, леве притоке Крке. Улице имају мрежаст распоред. Кроз Д. пролази пут Шибеник--Книн, који се овде укршта са четири локална пута. Исти правац има и железничка пруга, која се од Книна продужава до Суње на реци Сави (Унска пруга). У околини Д. су налазишта мрког угља (Сиверић) и боксита (Колун), украсног камена, гипса и др. Насеље су изградили Турци 1522. на пролазу из Приморја ка унутрашњости Далмације између планина Промина и Мосећ -- „Дрнишка врата". Године 1961. Д. је имао 3.207 становника, од којих су 28,4% били Срби. До 1991. број становника града порастао је на 4.653, од којих 21,9% Срба. Током грађанског рата дошло је до депопулације, која је посебно погодила српско становништво. Године 2001. имао је 3.332 становника, од којих 5,13% Срба. По попису 2011. у Д. је било 3.136 житеља у 1.136 домаћинстава.

М. Грчић

Урбанитет Д. започиње са касним средњим вијеком, али тек му Османлије дају прави садржај и контуре. Поред фортификација Д. је тада имао и јавне зграде, школе и џамије, а већ се по установљењу Клишког санџака 1538. у првим дефтерима помиње постојање православног храма. Не зна се поуздано како је изгледао, али много више података има о градњи по поновном доласку Млетака крајем XVII в. Хисториографски подаци Цркву Успења Пресвете Богородице датирају у 1618. Непосредно прије градње новог храма настали су цртежи Јосипа Сладе из којих се виде структура и облици који се не дају сравнити са сродном сакралном архитектуром, због чега се помишљало да је ова грађевина заправо адаптирана џамија. Радило се о пространој једнобродној цркви са полукружном апсидом, док су на прочељу били велики пирамидално завршени звоник и тријем. На плану се види и касније дограђена капела. Уз сам градски трг -- Пољану, 1897. започето је с изградњом нове цркве чији план потписује Ћирил Метод Ивековић. Он је замислио велику цркву која у плану основе комбинује крстообразно и базиликално рјешење са великом куполом на мјесту спајања кракова крста. Репрезентативна купола није изведена, али је њен ехо задржан обликом завршетка звоника на прочељу. У спољашњем изгледу су се подражавли неороманички узори, полукружно завршени отвори и архиволте на улазу. Храм је освећен и почео са радом 1908. За нову цркву сачињен је нови иконостас дијелом настао у Задру, дијелом у Бечу. Унутрашњост је пространа, завршена таваницом ослоњеном преко попречних лукова на бочне пиластре. Композиције Великих празника у источним дијеловима наоса и декоративну таваницу са амблематским мотивима урадио је 1928/29. руски емигрант Илија Ахметов. Исто значење има и појава Срба светитеља на подужним зидовима изнад бочних бродова. Гробљанску функцију има Црква Св. архангела Михаила саграђена 1852. изван града. Уз парохијане, главни прилог изградњи дао је дрнишки трговац Петар Мијовић. Дрнишка црквена општина посједује једну од најбогатијих збирки иконописа, широког хронолошког и стилског распона не само у сјеверној Далмацији. То се понајприје може тумачити чињеницом да је Д. био под духовним старањем манастира Крке.

Б. Чоловић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Православна Далмација, Н. Сад 1901; М. Радека, „Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији", Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Зг 1971; С. Пипловић, „Рад Ћирила Ивековића у Далмацији", Годишњак заштите споменика културе Хрватске, 1987, 13; С. Марковић, Ћирил Метод Ивековић: архитект и конзерватор, Зг 1992; Д. Рашковић, С. Зорица, Дрнишка Крајина: људи и догађаји, Бг--Дрниш 1994; K. Косор, Дрниш под Венецијом, Повијест Дрнишке Крајине: Зборник повијесних студија 1494--1940, Сплит 1995; М. Савић, Сликарство у српским црквама сјевернe Далмацијe од краја XIV до почетка XX вијека, Бг 2000; Д. Гавурина, J. Заниновић, Дрниш на старим графикама, разгледницама и фотографијама, Дрниш 2010; Б. Чоловић, „Првобитна црква Успења Пресвете Богородице у Дрнишу", ЗМСЛУ, 2016, 44; „Црква Успења Богородице у Дрнишу: примјер вишеструке историзације", ЗМСЛУ, 2018, 46.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)