ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА ШКОЛСТВА

ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА ШКОЛСТВА, преношење моћи и утицаја са централних власти на ниже нивое, локалне органе и саме установе школског система. Најзначајни облик децентрализације образовања јесте аутономија образовних институција, односно аутономија школе јер на нивоу високог образовања она већ постоји. Аутономија школе подразумева да она постане институција која има права и обавезе да у оквиру образовног система и у датим локалним условима, пре свега у погледу педагошких аспеката образовања, на сопствени начин, на своју иницијативу и у великој мери самостално преузме одговорност за реализацију основних функција које су карактеристичне за дати тип школе, за остваривање високих образовних стандарда који постоје у образовном систему, да буде институција која организацијом живота оних који се у њој образују, својим етосом и разноврсним активностима, примереним развојним карактеристикама ученика, осигурава остваривање васпитно-образовних циљева због којих постоји. Децентрализација управљања школским системом треба да оспособи локалну самоуправу и учини је одговорном за развој школе и у исто време да осигура аутономију школских установа како би се ослободили њени креативни потенцијали. Такође, она подразумева аутономију у формулисању развојних планова и управљања развојем школског система у складу с локалним програмима односно потребама. Д. ш. води већој административној способности локалних јединица у овладавању функција које централне власти не могу да спроведу на најефикаснији начин и, уколико се изведе успешно, ојачава ефикасност централне власти јер се државна администрација ослобађа обављања одређених послова.

Током изградње школског система у Србији у XIX и првој половини XX в., школство се углавном развијало из центра, односно Министарства просвете, док је аутономију просветних радника од 1881. изражавао Главни просветни савет. У социјалистичком периоду, после првобитне централизације, наступило је раздобље самоуправљања са веома великим степеном д. ш. Деведесетих година прошлог века поново се прешло на централистичко уређење школства, да би оно било мењано након 2000. у флексибилнији модел, који, за сада, насупрот примерима из релевантних светских истраживања, није показао веће ефекте аутономије школа на успешност васпитно-образовног процеса у њима.

ЛИТЕРАТУРА: Oбразовање у Србији: како до бољих резултата, Бг 2011. Е. Хебиб, В. Спасеновић, „Школски систем Србије -- стање и прваци развоја", Педагогија, 2011, 66, 3.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)