ДИМИЋ, Љубодраг

ДИМИЋ, Љубодраг, историчар, универзитетски професор (Земун, 20. II 1956). Студије историје завршио је 1980. на Филозофском факултету у Београду, а постдипломске 1985, одбранивши магистарски рад и објавивши књигу Агитпроп култура. Агитпроповска фаза културне политике у Србији 1945−1952 (Бг 1988); у њој је приказао организацију културне политике, установе и људе који су је спроводили, као и отпор оних који се нису мирили са негацијом суштине науке и уметности. Године 1993. одбранио је докторску дисертацију, а у књизи Културна политика у Краљевини Југославији 1918−1941, I−III (Бг 1996−1997) тумачио је социјално-економску основу југословенског друштва, институционалне основе културне политике, просветне прилике, сукоб Римокатоличке секције и државе, положај националних мањина, стране културне утицаје. Од 1981. до 1985. био је асистент-приправник у Институту за историју радничког покрета Србије (данас Институт за новију историју Србије). За асистента на Катедри за историју Југославије ФФ у Београду изабран је 1985, а за редовног професора 2002. Дописни члан САНУ постао је 2012, а редовни 2018. Предавао је предмете Историја Југославије, Југословенска држава, друштво и култура, Културна историја Југославије, Југославија и свет хладног рата. Учествовао је на више десетина домаћих и међународних научних скупова. На позив Центра за историју Хладног рата Лондонске школе економије и политичких наука боравио је у Великој Британији академске 2006/07. Држао је кратки курс из историје Југославије студентима Историјског факултета Уралског државног универзитета у Екатаринбургу, а 2014. боравио у Кини. Сарађивао је са колегама из многих научних институција у свету и био ангажован на више домаћих и међународних пројеката.

Научна и стручна интересовања Д. усмерена су ка изучавању историје српског народа и југословенске државе, посебно односа између политике и културе, историје друштва, односа државе и верских заједница, мањинског питања, делатности интелигенције, међународних односа, историје институција, историје историографије, страних културних и политичких утицаја. Осим поменутих књига, истичу се и друге његове монографије. У књизи Срби и Југославија -- простор, друштво, политика. Поглед са краја века (Бг 1998) анализирао је кључне чиниоце политичког, економског и друштвеног развоја српског народа у ХХ в. Истом тематском кругу припада монографија Србија у Југославији. Историја српске државности, III (Н. Сад 2001) у којој је приказивао елементе српске државности у хетерогеној заједници народа која је пролазила кроз различита историјска и политичка раздобља. О интересовању за историју историографије пак сведочи дело Историографија под надзором. Прилози историји историографије, I−II (и Ђ. Станковић, Бг 1996), у којој је истакао основне проблеме са којима су се суочавали историјска мисао и историчари у првим послератним деценијама. У монографији Србија у Великом рату 1914−1918. Кратка историја (и М. Радојевић, Бг 2014) представио је резултате српске историографије о I светском рату, анализирајући настојања светских центара моћи да изврше ревизију историографске слике епохе. У збирци чланака и расправа Југославија и Хладни рат. Огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита 1944−1974 (Бг 2014) донео је десет научних огледа који указују на преломнице и кључне правце у вођењу југословенске спољне политике. Велик историографски значај имају и тематске збирке извора, међу којима се издвајају: Југословенска држава и Албанци, I−II (и Ђ. Борозан, Бг 1998); Југословенско-совјетски односи 1945−1956. Збирка докумената (и М. Милошевић, Ђ. Борозан, Бг 2010); Напукли монолит. Југославија и свет 1942−1948 (и А. Животић, Бг 2012); Београдска конференција несврстаних земаља, 1−6. септембар 1961, Прилог историји Трећег света (и Д. Богетић, Бг 2013).

Д. је био ангажован у раду више научних часописа (ЈИЧ, Историја 20. века, Токови историје, Годишњак за друштвену историју, ВИГ). Био је управник Одељења за историју ФФ (2003−2005), члан Савета ФФ, председник Стручног већа за филозофске, историјске и социолошке науке УБ (2003−2005), представник ФФ у Већу друштвених и хуманистичких факултета УБ (2007), као и члан више управних одбора и стручних савета у научним и стручним институцијама. Водио је Комисију за истину и помирење коју је 2001. основао председник СР Југославије, истражујући проблем разбијања југословенске државе. Председник је Одбора САНУ за историју XX в., члан Одбора САНУ за проучавање настанка Краљевине СХС и Одбора САНУ за српско-руску сарадњу. Од 2012. шеф је Катедре за историју Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Филозофски факултет 1838−1998, Бг 1998; Библиографије чланова САНУ, I, Бг 2019.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)