ДУБРАВИЦА

ДУБРАВИЦА, село у Подунављу, око 5 км југоисточно од ушћа Велике Мораве у Дунав, које припада општини Пожаревац. С општинским центром, који је 15 км према југоистоку, повезано је локалним путем. Насеље је изграђено на алувијалној равни две реке између корита Велике Мораве на западу и старог тока Дунава на североистоку, на висини од око 72 м. Оно је компактно, има основу овалног облика и мрежаст распоред улица. Насељеност на овом подручју има традицију од античких времена, а савремено име за насеље помиње се у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. Током XIX в. оно је било погранично село. Крајем века на Дунаву крај њега је постојало пристаниште, које је са Пожаревцем било повезано железничком пругом уског колосека. Током друге половине XX в. број становника се константно смањивао. Године 1953. село је имало 1.935, а 2011. 1.037 житеља, од којих су 97,3% били Срби. Пољопривредом се бавило 25% економски активног становништва, а непољопривредно становништво највећим бројем било је запослено у индустрији, трговини и снабдевању електричном енергијом. У селу се налазе православна црква, основна школа и амбуланта.

Драгутин Тошић

Стратешки значај положаја идеалног прелаза са севера у римске поседе на Балкану био је уочен веома рано. На месту старијег латенског насеља на потезу Орашје још у I в. н.е. заснован je римски град Маргум. Уз утврђење се развијала насеобина, која се од владавине цара Марка Аурелија спомиње као муниципијум. Епиграфски подаци о ранијим периодима Маргума су малобројни, али се засновано претпоставља да je ту привремено, крајeм I и почетком II в., била смештена легија IV Флавијева. После oснивањa провинције Дакија, Маргум привремено губи на војном значају, па се поново спомиње тек од краја III в., када поново расте његов одбрамбени значај. Познати су догађаји око хунског заузимања града, након чега је ромејска власт обновљена тек у време цара Јустинијана. Иако до сада нису откривени грађевински остаци из VI в., о оновременом Маргуму речито сведочи неколико откопаних гробова германских најамника. Након слома дунавске границе у првим деценијама VII в., Маргум задуго није био поново насељен. Интензивнија обнова града, на смањеном простору, одвијала се од краја X в. Слично касноантичкoм Маргуму, и средњовековни град Морава који настаје над његовим развалинама био је епископско средиште. Како су то показали исходи археолошких истраживања, над слојем X и XI в. развијао се и моћан хоризонт становања из XII в, који указује на значај овог града у том раздобљу.

Прва археолошка ископавања извео је М. Васић 1909. Истраживања су настављена, средином ХХ в. под руководством Ђ. Мано Зисија и Р. Марића. Обимнија систематска ископавања вршена су 2011. Истовремено је вршена и опсежна детекција из ваздуха и са земље, која је умногоме увећала сазнања о античком и средњовековном граду. Утврђено је да се очувани габарит водом тешко оштећеног локалитета под густом шумом простире на око 7 ха, при чему су уочени остаци античког бедема и одбрамбени ров средњовековног града.

Иван Бугарски

ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Бг 1968; С. Пириватрић, „Византијска тема Морава и ‚Моравије' Константина VII Порфирогенита", ЗРВИ, 1997, 36; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; В. Иванишевић, И. Бугарски, „Примена LiDAR технологије у анализи топографије Маргума/Мораве и Кулича", Старинар, 2012, LXII.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)