ДИМИТРИЈЕВИЋ, Богомир

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Богомир, хемичар, молекуларни биолог, универзитетски професор (Крушевац, 13. V 1951 -- Београд, 23. II 2020). Студије хемије завршиo је 1974. на Oдсеку за хемијске и физичкохемијске науке Природно-математичког факултета у Београду. Исте године наставља докторске студије нa Southern Illinois University у Карбондејлу (САД), где 1977. брани докторску дисертацију „Mitochondrial Genes, Nuclear Genes and Chemical Carcinogenesis" („Митохондријски гени, нуклеарни гени и хемијска карциногенеза"). Године 1979. као научни сарадник почиње да ради у Институту „Борис Кидрич", Винча, у Лабораторији за радиобиологију, где остаје до пензионисања 2016. Као добитник Фулбрајтове стипендије, постдокторско усавршавање у области молекуларне биологије онкогених вируса остварује (1981−1983) на Бејлор Колеџу за медицину, на Департману ћелијске биологије (Хјустон, Тексас). У Институту Винча оснива прву лабораторију молекуларне генетике. Од тада, ова област је у сталној експанзији, експериментално и кадровски, што резултира и променом имена у Лабораторију за радиобиологију и молекуларну генетику. За научног саветника изабран је 2005, док је функцију директора Лабораторије обављао 1991--2002. Сарађивао је са светским центрима, укључујући: Институт Жак Моно у Паризу (1980−1988), Истраживачку лабораторију Сајберсдорф у Бечу (1987), Универзитет Бен Гурион, Израел (2001) − што је обухватало и честе међусобне студијске посете. Д. је 1995. изабран за доцента на Биолошком факултету у Београду, а 2001. за ванредног професора, за предмет Молекуларна биологија малигне ћелије, као наследник академика Душана Каназира. Модернизовао је план наставе и ускладио га са програмом Универзитета Харвард (САД). Током 25 година руководио је пројектима Министарства за науку Србије, као и међународним пројектима. Има преко 10 патената из области истраживања. Д. се сматра родоначелником молекуларне генетике у Србији. Истраживања Д. обухватају молекуларну биологију рака односно примену метода молекуларне генетике (PCR, real time PCR итд.) у раној дијагностици малигних болести. Добитник је Субвенције Европске заједнице за науку (1990−1992), као и Награде града Београда за ауторско дело 2009.

ДЕЛА: коаутор, „Mutational and Clinico-Pathological Analysis of Papillary Thyroid Carcinoma in Serbia", Endocrine Journal, 2011, 58, 5; коаутор, „Different Associations of Estrogen Receptor b Isoforms, ERb1 and ERb2, Expression Levels with Tumor Size and Survival in Early- and Late-Onset Breast Cancer", Cancer Letters, 2012, 321, 73; коаутор, „The Impact of PTEN Tumor Suppressor Gene on Acquiring Resistance to Tamoxifen Treatment in Breast Cancer Patients", Cancer Biology & Therapy, 2012, 13, 12.

ИЗВОР: Лична архива.

Весна Ивановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)