ДУНАВСКА КЛИСУРА

ДУНАВСКА КЛИСУРА, простран појас долине Дунава у подножју југозападног огранка Јужних Карпата, почев од уласка на територију Румуније код Базјаша све до Оршаве, обухватајући и Ђердапску клисуру. Код Срба у Румунији тако се назива Ђердапска клисура. Тај део Карпата је таласаст -- планински врхови Локве, Алмажа и Сретиња достижу висину од 300 до 890 м. Подручје има богата археолошка налазишта (најпознатије је Лепенски вир) и богату историју (римска утврђења, развалине градова, средњовековне куле -- Голубачка кула, Свиничка кула, Три куле, путеви -- Трајанов пут, Табла и остатак моста на десној обали, Сечењијев пут и табла на левој). Богато је рудом (злато, бакар, уранијум, угаљ), што је погодовало развоју рударства (Козла, Стара Молдава), уз традиционална занимања житеља (пољопривреда, сточарство и шумарство). Изградњом двеју хидроелектрана на Дунаву код Турн-Северина знатно је ојачан енергетски потенцијал и Румуније и Србије и подигнут је узводни водостај, тако да је пловидба клисурским теснацима Ђердапа постала безбедна. Међутим, то је условило потапање живописних ада (најпознатија је била Ада Кале са богатом историјском прошлошћу), па и читавих насеља са обе речне обале (укључујући град Оршава у Румунији), с њиховим културним и историјским споменицима. Природа подручја је богата карактеристичном флором и фауном, обилним ловиштем, а живописни рељеф употпуњују пећине (Ракин понор, истражена до дубине 285 м; Дрењарски систем, истражена до дужине 3.731 м). Године 1974. уз десну обалу Дунава на дужини од 100 км и површини од око 64.000 хектара, основан је резерват Национални парк „Ђердап". На румунској страни, на левој обали реке, Д. к. се простире на две жупаније Караш-Северинску и Мехединц. Разматрано по националностима, становништво чине претежно Румуни. Од мањина ту живе Чеси и Немци, а Срби традиционално живе у десетак места. Према последњем државном попису 2011. њихов број износио је 4.118 (22,8% целокупног броја Срба у Румунији), уз општу дугорочну тенденцију опадања, мада у местима Базјаш, Дивић, Белобрешка, Радимња, Мачевић, Љупкова и Свиница још увек представљају натполовичну већину. Ту се налазе и чувени манастири: Базјаш (по традицији из светосавског времена), средњовековна Мракуња, манастириште Сириње. По местима има српских парохијских цркава, у барокном стилу, углавном из XVIII и XIX в. Најновије цркве, изграђене после потапања насеља, налазе се у Свиници (православна, барокна) и у Оршави (католичка, модерна).

ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Бг 1995; В. Лупуловић, Б. Ђ. Крстић, Манастир Базјаш, Темишвар 1998; Љ. Степанов, Поздрав из Дунавске клисуре, Темишвар 2006; M. Ielenicz, Geografia fizică a României, 2, Bucureşti 2007; Љ. Степанов, В. Степанов*, Статистички подаци о Србима у Румунији*, Темишвар 2014; Дунавска клисура -- српска обала, каталог изложбе, Доњи Милановац 2016.

С. Бугарски

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)