ДЕЛИГРАД

ДЕЛИГРАД (Делилогор), село у Србији, смештено на десној обали Јужне Мораве, у општини Алексинац. На овом месту током Првог српског устанка и касније, у време српско-турских ратова, начињен је фортификацијски систем за одбрану јужног правца од Ниша ка Београду. Делиградски систем одбране настао је у више фаза, а две основне биле су Устаничка и она везана за почетак Српско-турског рата 1876. Први редут, Прави шанац или Главни редут Илије Барјактаревића, настао је у пролеће 1806. Налазио се на падинама Белог камена и био предвиђен за посаду од 2 до 3 батаљона пешадије и 4 топа. Наставак изградње везан је за име Вуче Жикића, аустријског капетана родом из Маврова. Он је на положају Топољак подигао још два редута од којих је други повезао са већ постојећим, Главним. Трећи, последњи део фортификацијског система, настао је 1813. на правцу ка Зеленој њиви. У овој фази начињен је нови низ самосталних редута за посаду од 1 до 2 батаљона и 1 до 2 топа. Тиме је укупна могућност смештаја посаде досегла број око 10 до 15 хиљада, укључујући и 10 артиљеријских оруђа. Овим последњим радовима током Устанка достигнута је укупна дужина линије од око 7,5 км. Нешто раније, 1812, на Д. је била установљена и ђумрукана (царинарница).

Потпуно нова фаза изградње и обнове уследила је пред рат са Турском 1876, током које ће позиција бити нешто измењена, пошто ће се фортификације одмаћи од Топољака и Мораве ка Мозгову, појачавајући делове на узвишењима Бели камен и Зелена њива. Предње позиције код Вукашиновца биће такође појачане и снабдевене артиљеријом. Тако ће дуж целе ове линије бити укупно 13 положаја, од којих неки до почетка рата неће бити у потпуности довршени. Уз ове чисто фортификацијске објекте била су изграђена и два велика барутна магацина, превијалиште, пекара и боравишта за официре.

Већ у првој години свог настанка, у јесен 1806. Д. је доживео напад Турака. Том приликом су војводе Петар Добрњац, Младен Миловановић и Станоје Главаш најпре одбиле, а затим у одлучном боју почетком новембра потукле војску румелијског везира Шашит-паше. До мањег боја дошло је и наредне 1807, а један већи одиграо се у лето 1809. Устаници су овом приликом издржали 36 дана непрестаног бомбардовања да би на крају, због оскудице у храни и муницији, у августу напустили делиградске положаје. У последњој години Устанка Д. је био центар одбране јужног правца поверен Младену Миловановићу и петнаесторици других војвода. Устаници су под њиховом командом дуго одолевали опсади, од јула до октобра, када су на Св. Тому (19. октобра) дефинитивно напустили делиградске положаје.

Почетком рата 1876. улога Д. била је двострука. Офанзивно, ово је био почетни положај за наступање једног крила Моравске војске; дефанзивно, била је то основна линија за спречавање турског продора из правца Ниша. Упркос предвиђањима, до битака на овом простору није дошло, пошто је одмах након пораза код Ђуниса склопљено примирје.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мишковић, Српска војска и војевање за време Устанка од 1804--1815, Бг 1895; С. Пандиловић, „Вуча Жикић оснивач Делиграда у 1806. години", Братство, 1908, 12/13; П. Пешић, Битка на Делиграду 22. и 23. августа 1806, додатак Ратнику за јануар 1914; А. Ивић, „Пад Делиграда 23. августа 1809", Нови живот, 1923--1924, 4, 15/11, 15/12; Од Делиграда до Делиграда 1806--1876, Бг 1997.

Милић Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)