ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Миша К.

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Михаило Миша К., глумац, редитељ, драмски писац (Шабац, 26. Х 1854 -- Загреб, 17. I 1909). Иако је имао сликарског дара, посветио се позоришту и књижевности. Као дилетант тумачио женске улоге, а затим и улоге љубавника у путујућим позоришним дружинама Стевана Велића у Убу (од 1870), Лазе Поповића, Михаила Димића, Гавре Милорадовића (1878), Ђорђа Пелеша (1879/80), Михаила Лазића Стрица (1880), Ђуре Протића (повремено у периоду 1885--1887), Милице Сеше Биберовић, Драгутина Гуте Јовановића, као и у Народном позоришту у Београду (1873), Српском народном позоришту у Новом Саду (1880--1885, 1887--1892) и Хрватском народном казалишту у Загребу (1885--1887. и од 1892. до смрти). У Хрватској драматској школи Стјепана Милетића у Загребу био је наставник глуме и мимике, а предавао је и израду маске, шминкање и костимирање (1896--1898). Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1900. улогом Фалстафа (В. Шекспир, Хенрик IV). Од 1907. био је стални редитељ у ХНК. Писао је песме, приповетке („Чика Зоран", Стражилово, 1888) и драмске комаде (Дилетанти, Зг 1897; Кобан спомен, награда Матице српске 1889; Љубав их измирила, СНП 1890; и А. Фијан, У добар час, ХНК 1893; Јадац, ХНК 1897; Образ пред свијетом, ХНК 1901; Домаћи производ, награда ХНК 1904; Пијаница и пас; Домаћи пријатељ; Сан Црногорке). Савременици бележе да је био висок, стасит и наочит, те важио за веома интелигентног и образованог уметника. Одличан тумач великих улога из класичног репертоара, подједнако добар у драмским, трагичим и комичним улогама, важио је за једног од највећих глумаца свога времена и био љубимац и публике и рецензената. Ликове је градио студиозно, инвентивно и трагањем за новим, нетипичним изразима. Његову глумачку интерпретацију карактерисали су искрена осећајност, природни говор и непосредна глума. Као редитељ остварио је више запажених инсценација (Б. Нушић, Обичан човек; М. Горки, Маломјештани). Улоге: Ружичић, Кир Дима (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква, Кир Јања); Милан (Е. Тот, С. Дескашев, Сеоска лола); Вук (И. Гундулић, Дубравка); Милан Текелија, Милош (Л. Костић, Пера Сегединац, Максим Црнојевић); Јованча Мицић, Сава Савић (Б. Нушић, Обичан човек, Протекција); Штанцика (К. Трифковић, Избирачица); Шајлок, Туња, Агрипе, Јаго, Едмунд (В. Шекспир, Млетачки трговац, Сан летње ноћи, Кориолан, Отело, Краљ Лир); Пургон (Молијер, Уображени болесник); Мармеладов (Ф. М. Достојевски, Злочин и казна); Лука, Бесјеменов (М. Горки, На дну, Маломјештани); Осип, Кочкарев (Н. В. Гогољ, Ревизор, Женидба); Кусовкин (И. С. Тургењев, О туђем хлебу); Херцег (П. Калдерон, Живот је сан); Мортимер (Ф. Шилер, Марија Стјуарт).

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1868--1919, II, Н. Сад 1954; Споменица СНП у Новом Саду 1861--1961, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Путујуће позоришне дружине у Срба до 1944. године, Бг 1993; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

З. Максимовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)