ДРЖАВНА СВОЈИНА

ДРЖАВНА СВОЈИНА, својински облик у којем је држава (органи државне власти, на разним нивоима) власник одређених ресурса (земље и/или капитала). У савременим тржишним привредама обично се јавља у јавном сектору и најдиректнији је вид регулације. У конкурентском окружењу нижег је ступња ефикасности од приватне својине. Настаје с развојем капитализма и појавом монопола или других облика тржишних неуспеха, понекад и условљава њихов настанак. Широко је заступљена у социјалистичким привредама ХХ в., као д. с. над средствима за производњу, због чега су те привреде називане државно-социјалистичким, односно планским или командним. Државно-власнички режими нису постојали само у социјалистичким, већ их у нешто другачијем степену има у скоро свим земљама света. Друге власничке опције се односе на режиме приватног власништва, заједничког власништва (власништво је заједничко, као и управљање, од стране одређене групе сувласника) и режиме res nullius (нико не поседује и не примењује контролу над ресурсима). Ови режими дају доста различите подстицаје за ефикасну употребу ресурса. Д. с. над средствима за производњу обезбеђује држави право располагања овим средствима и по том основу право доношења свих одлука у процесу репродукције. У бившем социјалистичком друштву оформљена је и репродуковала се као основни производни однос, захваљујући чему се друштво и развијало као командни, етатистички (државни) систем. У развијеном (капиталистичком) друштву настаје национализацијом тамо где отказују приватни интерес и иницијатива (посебно у војно-индустријском комплексу).

Краљевина СХС/Југославија. У својини државе била су нека предузећа која послују као и остала, што је нужно због слабог развоја приватног капитала, а с циљем убрзања привредног развоја и смањења незапослености. Држави су припадала и национализована предузећа из делатности које су задовољавале опште потребе и вршиле јавне службе, као што су прерада и довод воде, дистрибуција електричне енергије, градски саобраћај и др. Део државног капитала потиче и од тога што је држава највећи купац, она остварује велике набавке од привреде и даје посао многим предузећима. Држава има и највише продавница које продају производе њених предузећа и највећи је трговац у земљи. Уредбом о организацији Министарства финансија из 1919. основана је Генерална дирекција државних добара, с дужношћу да води надзор над државним добрима која држави као приватно-правном субјекту припадају. Она је требало да се стара (преко окружних, среских и финансијских управа, које су прикупљале државне приходе) да добра која нису дата појединим државним установама на употребу доносе максимум прихода. Посебан став је заузет ка тзв. Новим крајевима с доста „безвласничких" имања Турака, који су избегли махом у Турску, а која су бесправно заузимана од стране појединаца као имовина „непријатељских поданика". Финансијске управе ове непокретности требало је да издају под једногодишњи закуп.

Југословенска држава с почетка XX в. створила је читав систем државне привреде тако што је преко посебних органа и путем посебне организације учествовала у привредном животу земље. Најважнији органи државне привреде били су: „Призад", Уред за контролу извоза стоке и „Шипад". Као највећи послодавац у условима државно-капиталистичке привреде, држава је од „народног новца" плаћала око 400.000 намештеника: чиновника и службеника, официра и подофицира, радника и занатлија. Држава је била и највећи предузетник, њена Управа монопола је била највеће предузеће у држави и доносила је годишње приход од две милијарде динара. Она је била и власник највећих пољопривредних добара, као што је „Беље", са 60.000 хектара. Била је власник две фабрике шећера, међу њима „Фабрике шећера на Чукарици" у Београду, те осам фабрика дувана. У поседу је имала и фабрике свиле. Држава је била власник значајног земљишног фонда, многих рудника, војних објеката, ПТТ службе, штампарија, новчаних завода, завода за ковање новца. Била је највећи акумулатор капитала у земљи и у исто време највећи финансијер. Имала је у поседу новчане установе (Народна банка, Државна хипотекарна банка, Поштанска штедионица и Привилегована аграрна банка). Држава је била власник железница и речне пловидбе. Железнице су једно од највећих државно-капиталистичких предузећа. Знатно мање приходе имала је држава од путног саобраћаја, а 1938. донета је Уредба о државним и бановинским путним фондовима. Њихови главни приходи су: трошарина на бензин и цемент, порези на моторна возила, принос за посебно искоришћавање путева и разни мањи приходи од такса, новчаних казни и сл. Од већих подухвата у међуратном раздобљу био је саграђен само ауто-пут Суботица -- Нови Сад -- Београд, део међународног пута кроз Југославију. У време Велике економске кризе 1929. јача државно-капиталистичка својина. Држава се ангажовала највише у подручју шумарства, металургије, производње монополских производа и шећера. Крајем 1930-их низом уредби обухватају се и друге индустријске гране: о силосима (1938), која регулише питања оснивања привилегованог акционарског друштва за силосе са седиштем у Београду, о оснивању државног предузећа „Југословенска целулоза" у Сарајеву, која предвиђа оснивање две нове фабрике целулозе поред постојеће у Дрвару, која се издваја из „Шипада" (две новоосноване фабрике, настале из „Шипада" држава преводи у својину новооснованог друштва „Југословенска целулоза"), Уредба из 1939. којом је спроведена етатизација радиофоније, Уредба из 1939. о оснивању „Привилегованог акционарског друштва државних фабрика свиле" са седиштем у Београду. У периоду 1937--1940. настају велика индустријска предузећа у којима учествује државни капитал, а проширују се и постојећа, међу њима „Југочелик а. д.", „Индустрија аеропланских мотора а. д." у Раковици, „Ужичка фабрика оружја и муниције" и др. Сасвим су у државном власништву предузећа у војној индустрији: „Војно-технички завод" у Крагујевцу, „Фабрика авиона" у Краљеву, војно-технички заводи: Чачак, Обилићево (Крушевац), Камник, Сарајево, Загреб. Државни сектор чинио је 17% вредности индустријске производње. Најкрупнији државни рудници били су: железне руде Љубија и Вареш; мрког угља Сењски рудник, Бреза, Какањ и Зеница; лигнита Крека, Велење, Угљевик; соли Крека и Симин Хан.

Смиљана Ђуровић

ФНРЈ/СФРЈ. Д. с. је формирана низом мера предузиманих током II светског рата, као и по ослобођењу. Државно власништво настаје конфискацијом непријатељске имовине (Одлука о преласку непријатељске имовине у државно власништво 1944. и Закон о конфискацији имовине и спровођењу конфискације 1945), секвестрацијом имовине лица која су нестала или су напустила земљу (Закон о секвестрацији од 1945), најзад аграрном реформом, по Закону о аграрној реформи и колонизацији 1945, којом је земљишни фонд подељен сељацима, задругама и државним добрима. Уследили су доношење Устава ФНРЈ 1946. и Закон о национализацији приватних привредних предузећа крајем те године (и његове Допуне 1948). На тај начин приватни сектор фактички је ограничен на пољопривреду и занатство, док д. с. обухвата рудно богатство, индустрију, банкарство, саобраћај, шумарство, спољну трговину и део пољопривреде. Тиме су створени услови за централистичко управљање привредом посредством државног плана. У привреди је формиран државно-власнички систем управљања процесом друштвене репродукције (производњом, расподелом, разменом и потрошњом), уз строги хијерархијски однос између директива и одлука виших и нижих државних органа, у оквиру којих је у домену економских питања најзначајнија улога припадала ресору за привредно планирање.

Уз угледање на совјетско искуство, државно-својинску организацију привреде делом су објективно условили економска неразвијеност, националне и социјалне супротности, регионалне неједнакости и др. Она је дала и позитивне резултате, релативно брзо је обновљена ратним разарањима ослабљена привреда и остварена максимална мобилизација и активирање расположивих производних ресурса. Негативне последице овај систем власништва оставио је у виду увреженог поверења у свемоћ државе и партијских органа у економском животу, у администрирање као начин уређивања привредних послова, у социјализам као „социјалу", као и у облику сталног репродуковања бирократских навика и бирократизације, те изостајања неопходне мотивације за пословне резултате. Најнеповољније наслеђе система д. с. било је неповерење у тржишне законитости. Државно-својински систем је доста брзо напуштен и није могао имати толико негативне последице као у европским социјалистичким земљама у којима се задржао до краја 1980-их. Привреда је у систему социјалистичке д. с. функционисала као јединствено предузеће, али расипање оскудних ресурса и нерационална алокација оптерећивали су економију. Негација економских слобода и ниска привредна ефикасност нису могле да обезбеде динамичнији друштвени и економски развој.

Тржишном трансформацијом друштва и привреде, која је започета крајем 1980-их, д. с. је поново реафирмисана, овог пута као јавно власништво, присутно у готово свим развијеним робним привредама. Код нас се јавно власништво јавило као државни капитал у делу привреде од посебног друштвеног интереса (електропривреда, железница, пошта, нафтна индустрија и сл.), у виду јавних предузећа. Реформисањем својинских односа обогаћена је власничка структура привреде, а д. с. има равноправан третман с осталим облицима власништва -- приватним, друштвеним, задружним, мешовитим.

СР Југославија, Србија и Црна Гора, Србија. По Уставу Србије из 2006. д. с. је својина Републике и она са својином аутономне покрајине и својином јединице локалне самоуправе чини јавну својину. Државну имовину чине природна богатства, добра од општег интереса и имовина коју користе органи Републике. Правним и физичким лицима се омогућава стицање појединих права на одређеним добрима у општој употреби, док се природна богатства користе под одговарајућим законским условима. Kоришћење и располагање приватним пољопривредним, шумским и градским грађевинским земљиштем је слободно, осим у случају да постоји опасност од наношења штете животној средини или угрожавања права и легалних интереса других лица. Природне реткости и научно, културно и историјско наслеђе су добра од општег интереса и посебну одговорност за њихово очување имају Република, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Финансирање државних надлежности остварује се путем пореза и других јавних прихода. Сви приходи и расходи којима се оне финансирају приказују се у републичком, покрајинским и локалним буџетима. Државна ревизорска институција (ДРИ) контролише извршавање буџета на свим нивоима и даје мишљење о предлогу завршног рачуна буџета које разматра Народна скупштина. Република, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу се задуживати, ако је то неопходно за ефикасно вршење надлежности. Уједначавање развоја, тј. равномеран и одржив регионални развој републичка је надлежност. Највиши државни орган ревизије јавних средстава је ДРИ, независна у деловању.

Гојко Рикаловић; Дејан Молнар

ИЗВОР: Устав Федеративне Народне Републике Југославије, СЛ ФНРЈ, 1946, 10.

Литература: М. Мирковић, Економска структура Југославије 1918--1941, Зг 1950; Н. Вучо, Економска историја света. Од индустријске револуције до Другог светског рата, Бг 1970; Државна интервенција у привреди. Историјски развој, Бг 1975; С. Ђуровић, Државна интервенција у индустрији Југославије (1918--1941), Бг 1986; А. Гамс, Својина, Бг 1988; Економска и пословна енциклопедија, 1, Бг 1994; Економски речник, Бг 2010; Р. Буквић, Сто година пољопривреде Србије 1918--2018, Бг 2018; С. Деветаковић, Б. Јовановић Гавриловић, Г. Рикаловић, Национална економија, Бг 2019.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)