ДУБАЧАЦ

ДУБАЧАЦ (Teucrium), род вишегодишњих, ређе једногодишњих зељастих, полужбунастих или ниских жбунастих биљака из фамилије Lamiaceae (потфамилије Ajugoideae). Многобројне врсте овог рода расту на свим континентима, али је највећи број (195 врста и подврста) присутан у Медитерану, посебно на Пиринејском полуострву и северозападној Африци. Међу њима су многе ендемичне. Велик број врста су украсне или лековите биљке. Према предању лековитост д. открио је Теукро, јунак из Тројанског рата, па отуда и име овог рода. Различите врсте рода одликују се разгранатим, понекад полеглим, чешће усправним стабљикама високим и преко 50 цм. Листови су ситни, линеарни или елиптични, наспрамни, већином на кратким дршкама, назубљених или глатких ивица. Бледоружичасти, пурпурни или беложућкасти цветови окренути су на једну страну, сакупљени у гроздасте цвасти. Сви делови биљке покривени су полеглим или стршећим, као и жлездастим длакама. Најчешће насељавају суве кречњачке камењаре, насипе, површине поред путева, али се могу наћи и на влажним местима. У Србији је заступљено седам врста од којих су најчешће и најпознатије као мирисне лековите и медоносне биљке д. велики или подубица (T. chamaedrys), д. мали или трава ива (T. montanum) и пепељуша (T. polium). У Србији расте и једна јадранска ендемична врста (T. arduinii) у околини Пећи. Д. велики је полужбун висине до 50 цм, разгранатог и у основи одрвењеног стабла, тамнозелених елиптичних листова, ружичастих, мирисних цветова; сви делови биљке покривени полеглим и жлездастим длакама. Д. мали или трава ива је вишегодишњи жбун са полеглим стабљикама са усправним вршним делом. Листови су линеарно-ланцетасти, цветови жућкасто бели, такође је цела биљка покривена длакама. Пепељуша је светлосива густодлакава биљка ружичастих цветова која расте у топлијим крајевима Србије. Све три врсте д. расту на кречњачким камењарима, на пашњацима, у светлим храстовим или боровим шумама, у брдском и планинском појасу. Садрже етарска уља, терпене, феноле, горке неотровне супстанце, одликују се антисептичним деловањем и користе се у народној медицини за лечење поремећаја органа за варење и обољења дисајних органа.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Teucrium", у: М. Јосифовић (ур.), Флора Србије, VI, Бг 1974; Р. Гостушки, Лечење лековитим биљем, Бг 1979; Ј. Туцаков, Лечење биљем, Бг 1984; М. Сарић (ур.) Лековите биљке Србије, Бг 1989; B. Lakušić и др., „Habitat-related adaptations in morphology and anatomy of Teucrium (Lamiaceae) species from the Balkan peninsula (Serbia and Montenegro)", Flora, 2010, 205.

Бранка Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)