ДРИВАСТ

ДРИВАСТ, средњовековни град са тргом, епископско средиште, аутономна комуна, смештен североисточно од Скадра, изнад леве обале реке Кири. Први пут се помиње у епископским листама Цариградске патријаршије из Х в. Среће се у документу антипапе Климента III с почетка 1089. Заједно са другим зетским градовима, Д. је у оквире српске државе укључио велики жупан Стефан Немања, током војних операција вођених између 1183. и 1186. За време Немањића Д. је изграђивао своју аутономију, имао је градски статут, који није сачуван. На челу комуне налазио се кнез домаћег порекла, постојало је градско веће, двојица судија и нотари. Д. се састојао из Доњег града, који до данас није сачуван, и Горњег града, односно тврђаве, чији остаци су се делом очували. Под власт Балшића дошао је након 1359. Ђурађ Страцимировић Балшић био је принуђен, како би откупио своју слободу, да уз друге градове 1393. Д. преда Турцима. Недуго затим (1395) успео је да врати предате градове, укључујући и Д., али како није имао могућности да их очува под својом влашћу, 1396. предао их је Венецији. Балша III Балшић заузео је Д. 1419, а након његове смрти (1421) град се предао Венецији, да би га исте године заузела војска деспота Стефана Лазаревића. Након деспотове смрти град се отргао из српских руку (1429), али у лето 1430. деспот Ђурађ Бранковић је успео да га поврати. После првог пада Српске деспотовине (1439), Д. поново долази под млетачку власт (1442), а 1. IX 1478. предао се Турцима.

Дејан Јечменица

Војвода Дивко Зауловић, који је управљао градом у служби деспота Ђурађа II Страцимировића Балшића, 1442. предао је тврђаву Венецијанцима. Турским освајањем 1478. утврђење је разрушено. Средњовековни град, полигоналног облика, са бастионима и кулама, изграђен је на узвишењу. Од градске капије, почетком ХХ в. била су сачувана само два стуба. Град је представљен на реверсу бакарног фолара из XIV в. као тврђава са три куле, од којих је средња највиша, и полукружном капијом у чијем средишту је изведен крин, симбол Богородице -- заштитнице града, која је приказана на аверсу. Унутар разрушених зидина налазе се остаци мале триконхалне грађевине која је могла бити саграђена у XI или XII в. Изван зидина почетком ХХ в. налазили су се остаци једнобродне црквице са полукружном апсидом. Историјски извори говоре о низу храмова: Катедрали Св. Марије (1353), Цркви Св. Марије „Старе" (1403), Успења (1399), Св. Ђорђа (1400), Св. Петке (1400) и Св. Фрање (1404). Епископија у Д. је у XV в. била потчињена архиепископији у Бару. По налогу жупана Петра дубровачки мајстори Радич Браторадовић и Јакша Радончић извели су 1404. клесарске радове на неком од градских здања. Камен од којег је утврђење било саграђено употребљен је средином XIX в. за изградњу кућа.

Бранка Гугољ

ЛИТЕРАТУРА: T. Ипен, „Старе црквене рушевине у Албанији", ГЗМБиХ, 1900, 12; А. Дереко, „У Бодиновој престоници: Путописне архитектонске забелешке из Скадра -- града Росафа -- и околине", Старинар, 1928--1930, 5; Ц. Фисковић, Први познати дубровачки градитељи, Дуб. 1955; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; Историја Црне Горе, 2, Тг 1970; И. Божић, Немирно Поморје ХV века, Бг 1979; М. Антоновић, Град и жупа у зетском приморју и северној Албанији у ХIV и ХV веку, Бг 2003; М. Одак Михаиловић, „На понос града: представе градске тврђаве на новцу града Котора, Улциња, Свача, Скадра и Дриваста", Историјски записи, 2014, 3--4; R. Elsie, The Tribes of Albania: History, Society and Culture, London -- New York 2015; R. Daberdaku, B. Kraja, The Vanishing Christian Monuments of Shkodra, Shkodra 2017.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)