ДОЊА МЕЗИЈА

ДОЊА МЕЗИЈА (Moesia Inferior), једна од провинција Римског царства у Доњем Подунављу, која се простирала на простору данашње северне Бугарске, а заузимала је и део данашње Румуније, односно део црноморске обале око ушћа Дунава. Настала је поделом Мезије на две провинције, на Горњу и Д. М. 80-их година I в. Пре тога била је део провинције Мезије, која је основана 14. године, прве године владавине цара Тиберија. Ова првобитна Мезија је обухватала територију од ушћа Саве у Дунав до Црног мора. У предримско доба на територији касније провинције Д. М. живели су Мези, племе трачко-гетског порекла. На ушћу Дунава потврђени су Бастарни, настали мешањем келтских и германских племена, још увек у покрету и без сталних седишта, а у залеђу грчких колонија на Црном мору живели су Гети. Мезе спомињу римски писци из I и II в. Плиније их, у свом делу Naturalis historiae, заједно с Дарданцима, Целегерима, Трибалима, Тимакима, Трачанима и Скитима на Црном мору, убраја у племена на територији провинције Мезије. У Птолемејевој Географији они су племе на реци Киаброс (Цибрица у данашњој Бугарској). Према овом аутору, сродни су истоименом племену у Малој Азији. Први познати догађај из историје мезијског племена био је рат који је водио Скрибоније Курион почетком 80-их година I в. п.н.е. против племена на средњем Балкану. Против њих је ратовао и Марко Теренције Варон Лукул 70-их година I в. п.н.е. Он је у свом походу доспео до црноморских грчких градова и однео победу над Мезима у њиховом залеђу. Такође, рат против Меза водио је Марко Лициније Крас, намесник провинције Македоније 29--28. п.н.е. О томе опширно обавештава Дион Касије, писац с краја II и прве половине III в. Римску интервенцију изазвало је племе Бастарна. Они су из области ушћа Дунава прешли у предео јужно од ове реке и напали Мезе, који су потиснули Трибале и Дарданце, племена на северној граници провинције Македоније. Опасност је запретила и Дентелетима, савезницима Рима који су се обратили за помоћ римском намеснику у Македонији Марку Лицинију Красу. Он је с војском кренуо на север. Бастарни су се пред појавом Римљана повукли на реку Киаброс, а у даљем опису рата главни римски противник нису они него Мези. Против њих је Лициније Крас кренуо из Сердике (Софија) и опустошио им земљу, а затим им нанео пораз код утврђења на реци Кедрос, чије име се не наводи, у које су се били склонили. Савезник Рима у овом рату био је трачки краљ Ролес. После ове победе Крас је успео да застрашивањем и преговорима покори и остатак племена. Како су се Мези потом побунили, рат се продужио и на 28. годину и завршио се поразом Меза. Красу је додељен тријумф који је он славио 27. п.н.е. ex Thracia et Geteis (за победу над Тракијом и Гетима). Победа Краса није имала за последицу стварање римске провинције северно од Македоније. То је уследило касније, после покоравања других племена на централном Балкану, Дарданаца, Трибала и Скориска на северу.

Провинција Мезија била је укључена у римски порески систем. Имала је у почетку заједничког намесника с Ахајом и Македонијом. Цар Домицијан је у сукобима с дачким племенима 85--86. претрпео два тешка пораза. Одлучено је да се мезијска команда подели на две провинције, Горњу -- Moesia Superior и Доњу -- Moesia Inferior. Граница између Горње и Д. М. била је на реци Киаброс, касније на Алмусу (река Лом у данашњој Бугарској). На северу је граница Д. М. било Дунав, на југу Тракија, која је до 45. била самостална краљевина, у клијентелском односу према Риму. Западна граница се мењала, као и источна на Црном мору. Граница на западу се није поклапала с линијом гребена планине Балкан (антички Haemus). Првобитно се налазила источно од реке Ута (река Вит у данашњој Бугарској). Када је основана провинција Тракија 45. године, градови на обали Црног мора, Месембрија, Аполонија и Анхијал су прикључени Д. М. Током I в. територија провинције је проширена и на град Тирас на ушћу Дунава. Град Nicopolis ad Istrum се налазио прво на територији Тракије, а од 193. у Д. М. Овој провинцији припао је и град Odessus на Црном мору. Према сведочанству Тацита, у његовим Аналима (Annales), које се односи на 23. годину, Панонију су браниле две легије, исто толико Мезију, док је одбрана доњег Дунава била поверена Трачком клијентелском краљевству. Мезијом је управљао намесник конзуларног, тј. највишег ранга с правом да командује с две легије. Прве познате легије у провинцији Мезија биле су IV Scythica и V Macedonica. Први легијски логори налазили су се на доњем Дунаву, у области касније Д. М. Легија V Macedonica налазила се у каструму Oescus (данас Гиген). Обе су потврђене и на натпису из 33/34. године на стени Госпођиног Вира у Ђердапу, где су вероватно градиле пут кроз дунавски теснац. Граница на доњем Дунаву била је и даље изложена нападима варвара с леве обале, јер је војска у време грађанског рата у Риму 60-их година одлазила према Италији да би учествовала у борби за власт сукобљених претендената на титулу августа. Почетком I в., после римског рата с Гетима, нека племена су, заједно са својим племенским вођама и породицама, пресељена на десну обалу Дунава, о чему обавештава Страбон. Касније, у време Флавијеваца, намесник Мезије Плауције Аелијан Силван преселио је више од 100.000 људи с леве стране Дунава на римску територију да би повећао број становника који обрађују земљу и плаћају порез. У време цара Домицијана, 86. године, дачка племена су преко залеђеног Дунава прелазила на римску територију и пљачкала. Уништена је читава једна легија, а у сукобу с варварима погинуо је и намесник Мезије. Обе легије, IV Scythica и V Macedonica, напустиле су Мезију 50-их и 60-их година I в. и биле замењене другим. Подела Мезије на две провинције довела је до новог распореда војске и на Дунаву су се нашле нове легије. Намесници обе, Мoesia Superior и Moesia Inferior, били су конзуларног ранга. Војска на Дунаву је повећана. Из Далмације су на Дунав пребачене легије IV Flavia и VII Claudia и обе су прво биле смештене у Виминацијум. На доњи Дунав, под командом намесника Д. М., доведене су легије XI Claudia и I Italica. Гарнизон легије I Italica налазио се у Новама, а легије XI Claudia у Дуросторуму (данас Силистра). Када је под Аурелијаном, око 275, повучена римска војска из провинције Дакија, која се налазила на левој обали Дунава, легија XIII Gemina је стационирана у Рациарији (данас Арчар у Бугарској), на територији Горње Мезије, а легија V Macedonica је заузела логор у Ескусу.

У Д. М. је било античких градова, који су постојали и пре римског освајања. То су грчке колоније на западној обали Црног мора: Олбија, Тира, Истрос, Калатис, Томи, Одесос и Месембрија. Они су у римско доба били уједињени у савез понтијских градова. Истрос, у данашњој Румунији, био је грчка колонија, основана још у VII в. п.н.е. У Римској империји је имала сопствену ковницу новца од времена Гордијана III, од 238. Томи, данашња Констанца у Румунији, била је грчка колонија основана недалеко од ушћа Дунава у Црно море. Већину становништва, углавном земљорадничког, чинили су Трачани и Гети. Разликовала се од других грчких колонија у томе што је градом управљао свештеник (hiereus), заједно са саветом буле и народном скупштином. У тај град је, у време Августа, био прогнан римски песник Овидије. Истрос, Томи, Марциjанополис, Олбиjа, Никополис и Тира имали су право ковања римског бакарног новца, које су, с прекидима, задржали од I до IV в.

Градови Д. М. на Дунаву су: Oescus, Novae, Nicopolis ad Istrum, Tropeum Traiani и Durostorum. Novae и Durostorum су настали у непосредној близини легијских логора, а остали су стекли статус римских колонија у време Трајана. Цар Диоклецијан је у оквиру административних реформи Царства, које је предузео, одвојио део Д. М. с ушћем Дунава у нову провинцију -- Малу Скитију (Scythia Minor), која је обухватала данашњу Добруџу. Та област је укључена у Д. М. после Трајановог освајања Дакије. Граничила се на западу и северу Дунавом, а на истоку Црним морем. Основане су две нове легије I Jovia i I Herculia, које су имале утврђене логоре у новој провинцији. Градови у Малој Скитији били су: Kalatis, Argamum, Aegisus, Odesus и Tresmis. Истом административном реформом северозападни део Д. М. између Тимока (Timacus) и реке Ута припао је новоформираној провинцији Приобалној Дакији (Dacia Ripensis), којој је, такође, припојен и мањи део територије Горње Мезије. У Приобалној Дакији су биле стациониране две легије: у Рацијарији, уједно престоници провинције, legio XIII Gemina, а у Ескусу legio V Macedonica. Градови Приобалне Дакије су, поред поменутих колонија и легијских логора, били: Августе, Бононија (Видин) и Акве (Прахово) на десној обали Дунава и Сучидава и Дробета (Турн Северин) на левој.

ЛИТЕРАТУРА: M. Fluss, „Moesia", у: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, 15, 2, Stuttgart 1932; V. Velkov, The Cities in Thrace and Dacia in Late Antiquity, Amsterdam 1977; M. Zahariade, Moesia Secund, Scythia şi Notitia dignitatum, Bucareşti 1988; Т. Иванов, Р. Иванов, Никополис ад Иструм, Сoфия 1994; A. Biernacki, Novae, Studies and Materials, I, Poznań 1995; T. Ivanov, R. Ivanov, Ulpia Oescus, Sofija 1998; Р. Иванов (ур.), Римски и ранновизантиǚски градове в Бьлгария, Софија 2002.

Мирослава Мирковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)