ДВОРЦИ у ВОЈВОДИНИ

ДВОРЦИ у ВОЈВОДИНИ, издвојена приватна пребивалишта за одмор намењенa повременом боравку њихових власника. Обухватају и пропратне зграде као што су коњушнице и житнице, чији изглед одликује репрезентативност. Заједно с летњиковцима, д. се граде на бираним положајима имања, а често су били ограђени парком. Изузетак су објекти као седишта имања око којих се развијао спахилук а касније села, када власници ради бољег управљања окупљају сељане око имања (Хајдучица, Конак, Кулпин, Риђица), па им припада и сеоски амбијент (Беодра, Влајковац, Велико Средиште).

Д. су у највећој мери подложни еклектичном комбиновању и мешавини различитих додатака -- кула, еркера, балкона, степеништа, као и фасадне пластике. Величина и спратност објеката зависила је од имовинског стања власника и друштвених амбиција. Све услужне функције смештане су у подрумске просторије, док су магацини били на вишим спратовима. Спаваће собе, библиотека или салони за пушење били су издвојени и повезани с главним коридором или ходником. Највећа централна просторија био је салон, повезан с другим излазом на терасу. Као најсвечанија просторија, салон је имао штуко декорацију, богати молерај, пиластре и позлаћене капителе. Како је ентеријер д. требало да остави утисак господствености, поручиоци и пројектанти стремили су како архитектонској и функционалној складности и оригиналности тако и ћудљивости и екстраваганцији. Као део културног наслеђа, д. и летњиковци припадају крају XVIII, XIX и почетку XX в. и одговарајућим историјским стиловима -- позном бароку, класицизму, еклектици и сецесији.

Терасе у средини фасаде или на бочним фасадама давале су зградама отмену симетрију која је у доба класицизма била окосница архитектонског обрасца. Лође су у последњим деценијама XIX в. коришћене за динамизирање фасада. Бочна крила у која је могла бити уклопљена лођа, квадратна или кружна кула, неретко су била резултат доградњи. Као остатак средњовековних замкова, кула добија практичну улогу осматрачнице. Курије или дворови били су скромније грађевине намењене становању нижег и сељачког племства. Од д. су се разликовали мањом површином и скромнијим изгледом. Курије су врло често означавале и велике дрвене куће, какве су оне сачуване у Бајши или старији објекти поред д. у Челареву и Кулпину.

Већина сачуваних д. спада у ред значајне али анонимне архитектуре, пошто су се имена градитеља или изгубила или заборавила. Изградња спахијских кућа није подлегала административним прописима као у градским срединама. За период друге половине XVIII в. везују се имена оних градитеља који су за војне потребе градили утврђења, путеве и касарне. Време настанка крупних спахијских поседа и племићких добара, као и изградња највећег броја д. сачуваних у Војводини, везани су за одлазак Турака из ових крајева 1690. Друштвеном структуром и економским раслојавањем после установљења Војне границе постепено су се стварали услови за богаћење и укрупњавање поседа. Томе је допринело и државно уређење Хабзбуршке монархије које је почивало на крупним феудалним поседима којима су држава, црква и старо племство самостално располагали и управљали.

Велики комплекси новоосвојене територије у јужним областима монархије додељивани су на управљање заслужним војсковођама и официрима. Део у Банату и Бачкој остао је у поседу Царске коморе, док је Сремом доминирао посед илочких господара кнежева Одескалкија, земунских грофова Шенборна, митровачког грофа Колореда, касније Пејачевића, и карловачког грофа Ифелна, а део је био у поседу фрушкогорских манастира. Мањи појас око Саве и понеко фрушкогорско село били су откупљени за потребе Војне границе и додељени граничарима. Део територија Бачке и Баната којима је до краја XVIII в. располагала Царска комора даван је личностима које су се истакле својим војничким или чиновничким заслугама (Стратимировић, Зако, Текелија, Рашковић, Путник, Николић, Сервијски, Војнић). Зато се у Бачкој срећу спахије у првој, а у Банату у другој половини XVIII в. Предикати су узимани по називима села: Чарнојевићи „од Маче", Сервијски „од Турске Кањиже", Закои „од Бајше", Стратимировићи „од Кулпина", а Текелије „од Кевемеша и Визеша". Најимућније породице у другој половини XVIII в. били су Чарнојевићи у Мачи и Оросину, Рашковићи у Шаренграду, Текелије у Араду, Стратимировићи у Кулпину, Путникови у Новом Саду, Николићи у Рудни, Мочоњи у Фењу, Нако у Сентмиклушу, Сервијски у Кањижи и Андрејевићи у Карловцима. Осим ових значајне су биле и старе официрске племићке породице (Бранковићи, Монастерлије, Папиле, Милутиновићи, Продановићи). Већ крајем XVIII в. и занатлије, трговци и државни службеници куповином стичу племићке титуле. Било је то време када је Комора на јавним лицитацијама продавала велик део запуштене и необрађиване земље у Банату и Бачкој. Право закупа коморских добара имали су и племићи и богати грађани који су тиме куповали племићке титуле. У XIX в. економски се нагло уздижу трговци и индустријалци Дунђерски који у поседу имају дворце у Челареву, Кулпину, Соколац и Фантаст код Бечеја, у Хајдучици, али и Јагодићи, Лазаревићи, Сервијски и др.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Кулић, „Дворци у Војводини: Чока, Конак, Капетаново и Хајдучица", ГПСКВ, 1987, 14; „Дворци у Банату (2): Јагодић и Влајковац", ГПСКВ, 1988, 15; О. Милановић Јовић, „Дворци у Банату", ГПСКВ, 1994, 17; Д. Ружић, С. Венчански, „Дворци у јужном Банату", Стање културне и природне баштине у Банату, Кладово--Бг 2007; Група аутора, Дворци и летњиковци Војводине, Бечеј 2009; Б. Кулић, Дворци и летњиковци у Војводини, Н. Сад 2012.

Бранка Кулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)