ДИКОТИЛЕ

ДИКОТИЛЕ (Dicotyledones = Magnolio-psida), група са највећим бројем скривеносеменица, односно цветница и васкуларних биљака на свету. Карактеришe их постојање два ембрионална листића -- котиледона, за разлику од друге групе цветница, монокотила (Monocotyledones = Liliopsida), које имају један котиледон. Постоје и разлике у типу лисне нерватуре која је код д. мрежаста, пераста и прстатаста, а код монокотила паралелна, кao и присуства секундарног дебљања стабла које код монокотила одсусутвује. Процењује се да на Земљи живи око 225.000 врста д. или око 75% светске флоре цветница која броји око 296.000 описаних врста. Према савременим таксономским схватањима базираним на молекуларној филогенетици, д. су подељене у три главне полифилетскe групe (кладе) и 52 реда. Основну поделу дикотила чине: магнолиоидне д. (Magnolidae) са око 9.000 врста, еудикотиле или немагнолиоидне д. (Eudicots) са око 5.000 врста, и основне или праве д. (Core dicots) са око 210.000 врста. Д. припадају свим животним формама биљака, од дрвећа и жбунова преко ниских жбунића до вишегодишњих зељастих и једногодишњих биљака. Настањују све климатске зоне и биоме на Земљи. Највише их има у тропским и суптропским климатским зонама. Д. чине основу најпродуктивнијих екосистема на Земљи -- тропских кишних и сезонских монсунских шума и мангрове.

Флора д. Србије броји око 3.100 врста и око 600 подврста (око 3.700 таксона у рангу врста и подврста), што је око 45% балканске, oкo 13% европске и нешто преко 1% светске флоре. Процентуална заступљеност породица и родова д. у флори д. Србије слична је оним у прелазним територијама између Медитерана и Средње Европе. У таксономском погледу аутохтона флора д. Србије обухваћена је са 10 поткласа, 45 редова, oкo 100 фамилијa и нешто преко 600 родова. Породице д. са највећим бројем таксона у рангу врста и подврста у Србији су: главочике (Asteraceae), лептирњаче (Fabaceae), уснатице (Lamiaceae), каранфилке (Caryophyllaceae), крсташице (Brassicaceae), штитаре (Apiaceae), љутићи (Ranunculaceae) итд. Д. из родова као што су храстови (Quercus), букве (Fagus), јавори (Acer), јасени (Fraxinus), врбе (Salix), тополе (Populus), грабови (Carpinus), липе (Tilia), јове (Alnus) и др. најзначајнији су градитељи различитих типoва и заједница листопадних шума у Србији. Осим тога, д. из многобројних фамилија важни су чланови великог броја зељастих и шумских заједница од низија до високопланинских региона. Д. су важне биљке за људску исхрану (воће, поврће), прехрамбену, дрвно-прерађивачку, фармацеутску индустрију, а многе се гаје као украсна флора дрвореда, паркова, башта и тераса у градовима и селима, саде се у пољозаштитним појасевима, ради везивања земљишта, борбе против ерозије и оживљавања техносола. Економска, а посебно еколошка вредност д. немерљива је, јер ове биљке чине највећи проценат биосфере копна и својим доминантним положајем и функцијама у биогеохемијским циклусима представљају бесплатан сервис човечанству (продукција кисеоника, асимилација и депо угљеника, очување и стварање земљишта, ублажавања климатских екстрема и др.).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије I--IX, Бг 1970--1977; М. Сарић (ур.), Флора СР Србије, додатак II, Бг 1986; М. Сарић (ур.), Флора Србије 1, Бг 1992; В. Стевановић (ур.), Флора Србије 2, Бг 2012.

В. Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)