ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Слободан

ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Слободан, машински инжењер, универзитетски професор (Солун, 5. IX 1903 – Београд, 2. IV 1980). Дипломирао је 1926. на Машинско-електротехничком одсеку Техничког факултета у Београду као први дипломац из области топлотних машина са темом о ваздухопловним клипним моторима с унутрашњим сагоревањем. После одслужења војног рока постаје резервни ваздухопловни официр 1927. Инжењерску каријеру започиње у Индустрији аеропланских мотора у Раковици. На Тех. ф. је предавао већ од првог избора за доцента 1937, а током рата са прекидима. После рата био је технички директор у фабрици „ДМБ" у Раковици. Ванредни професор постао је 1947, а редовни је био од 1950. После организационих реформи и формирања Машинског факултета био је декан 1954–1955, а све до пензионисања 1970. шеф Катедре за моторе и моторна возила. У послератном периоду је активно учествовао у раду САНУ. Почео је у Машинском институту САН 1948. као шеф моторског одељења, а потом био на руководећим функцијама, као заменик управника и члан Научног савета. Изабран је за дописног 1950, а 1961. за редовног члана САНУ. Као секретар Одељења техничких наука САНУ 1965–1971. био је члан и руководилац многих радних група за решавање градских, републичких и југословенских стручних проблема. Титула почасног доктора наука Београдског универзитета додељена му је 1971. за заслуге у развоју наставе и науке у области машинства.

Бавио се свим врстама мотора, од једноцилиндричних за чамце, преко камионских до ваздухопловних. Најзначајнија научна достигнућа Д. су: реконструкција авионског мотора „Јупитер" (1933), оригинална конструкција агрегатног бензинског мотора „Д-18" (1934), оригинална конструкција ванбродског бензинског мотора „Д-20-В-2" (1936), реконструкција авионског мотора „Г/Р-К9" (1938–1939), реконструкција центрифугалног компресора за авионске моторе „Г/Р–Н14" и конструкција универзалне радио-блокиране свећице за авионске моторе (1939–1940). По његовим пројектима изведене су антисонарна пробна станица за авионске моторе до 1.500 КС (ИМР, 1939–1940) и, у сарадњи са фирмом „Ћезаре–Ранци" из Лењана, пробна станица за авионске моторе до 1.500 КС (ИМР, 1940–1941), за шта је награђен одликовањем. Руководио је конструисањем првог домаћег трактора „задругар" (1946–1948). За пројекат ваздушно хлађеног бензинског мотора „Д-03" (1948) добио је Награду Владе ФНРЈ 1949. Конструисао је оригинални гасни генератор за гасификацију лигнита за предузеће „ИЛР" из Железника (1953) и брзоходни двотактни бензински мотор од 50 цм³ за погон бицикала за предузеће „Крушик" из Ваљева (1957–1960). Конструктор је оригиналног једновентилског двотактног камионског дизел-мотора са ваздушним хлађењем „СД-II" (1960–1966). Пројектант је фамилије мотора од 50 до 200 КС на бази „СД-II" мотора у Институту „Кирило Савић" (1970–1976). Д. је увео више унапређења у нове М-системе сагоревања и у нове конструкције дизел-мотора: премештање коморе за сагоревање из клипа у цилиндарску главу, са једним вентилом; извођење коморе са термичким зазором, као термоеластичне, тако да је у присном физичком контакту са главом само када је загрејана, у хладним режимима рада мотора постоје термички зазори између коморе и главе што обезбеђује брже загревање коморе; један центрично постављени вентил у комори с испупчењем на који се бризга гориво ради боље запреминске расподеле горива и ваздуха по комори током сагоревања. Такође, изводио је четворотактне моторе са једним вентилом по цилиндру, што до тада није забележено у литератури о моторима СУС. Бавио се и глобалним термичким балансирањем унутрашње и спољашње расподеле топлоте у телу мотора, чиме је обезбедио стабилан рад у разноврсним климатским зонама, уз одржавање оптималних зазора што је резултирало дужим триболошким и укупним веком делова уз постојане номиналне карактеристике мотора. Био је европски експерт за оцене инжењерских дилема. Његових 18 патената заштићено је у иностранству, а 7 у СФРЈ. Седмојулском наградом СР Србије 1967. награђен је за успехе у научном раду.

ДЕЛА: Mотори СУС високе специфичне снаге, Бг 1951; „Систем термичке ауторегулације коморе за сагоревање у дизел-моторима", Глас САНУ, 1961, 17, 5; „Ein neuer Schritt im Kraftfahrzeugmotorenbau", Bulletin SANU T, 1967, 41, 8; „Ein neuer Zweitakt-Dieselmotor für Nutzfahrzeuge", MTZ, 1967, 28, 10; „Нова концепција коморе за сагоревање у моторима дизел", Техника подмазивања – примена горива, 1968, 1; „О проблему токсичности и буке транспортних возила", Техника, 1971, 9; „Извесне орјентационе директиве у научном истраживању оптималних машинских композиција", Техника, 1972, 1; „Једна рационална могућност у отклањању шкодљивих емисија моторних возила", у: Човек и животна средина, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Трифуновић, „Биографија Слободана Добросављевића 1903–1980", у: В. Д. Ђорђевић, Д. Виторовић, Д. Маринковић (ур.), Живот и дело српских научника, 1–10, Бг 2006; Р. Пешић, Истраживања у области мотора СУС, Кг 2000; М. Јовичић (ур.), Зборник биографија наставног особља Машинског факултета, 1 (1948–1973), Бг 2017.

Стеван Веиновић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)