ДРЖАВА

ДРЖАВА, посебна територија унутар средњовековне српске државе којом су обично управљали неки од владаревих сродника. Прву такву територију створио је 1276. краљ Драгутин за своју мајку краљицу Јелену и она је обухватала Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. Она је њоме господарила до 1309, а Плавом и Горњим Ибром све до смрти (1314). Још већу д. добио је краљ Драгутин после абдикације (1282), а њу су чиниле земља Моравице, Рудник са својим подручјем и жупа Дабар (доње Полимље). Они су у д. имали посебан управни апарат, своју властелу и силне, убирали су све приходе који припадају владару, имали су своју војску, ктиторско право, укратко они су се у својој д. понашали као владари, а дуговали су службу краљу. Имали су и свој двор, Јелена у Брњацима, а Драгутин у Дебрцу.

Унутар српске државе и д. чланова владарске породице налазиле су се д. којима се на челу налазила властела. Властеоске д. чине земље и градови. Једна властеоска д. могла је да обухвати и једну целу жупу. Тако је краљ Милутин дао жупу Полошку на државу, а у његово време се помиње и држава жупе Расинске. Њу је могао чинити и део неке жупе, па је тако Стефан Дечански добио од краља Милутина „мали део од државе жупе Будимљанске, где ће се издржавати". По Душановом Законику (чл. 155), жупа је могла бити д. великог властелина стегоноше или неког другог властелина уколико није мешовита. Статус д. може имати и крајиште које је знатно веће од жупе. Властела која је добила у државу земље, градове и жупе држала их је у послушности и работи помоћу војске. Велики властелин стегоноша и властелин крајишник су заповедници војних одреда и имају највеће баштине на повереном им подручју. Челник Муса је прво имао „у државу" Звечан, жупу и град, а затим Брвеник, а жупан Вукослав и син му Цреп били су војни заповедници и највећи баштиници на Петрушком крајишту.

Господари д. били су надлежни, не само за извршавање војне службе, него и за послове локалне управе, па и за полицијску службу. Вршили су мобилизацију, зидање и чување градова, организовали су курирску службу, „провод и понос". За извршење ових послова, а и других, помагали су им њихови владалци. Били су непосредно одговорни за извршење судских одлука. Располагање војном силом, великим баштинама и широким компетенцијама издвојило их је у посебан слој властеле познат као силни (potentes). Њихов утицај на државне послове био је велик, од њих је зависило и прихватање новог краља. Они су прихватили Душана приликом државног удара 1331. У дворским свечаностима њима припада најугледније место, а владар са њима прославља победе и назива их „породом отачаства". Временом, са ширењем српске државе д. силних се изједначују са д. чланова владарске породице и чак постају и веће, као што је 1360. била д. великог кнеза Војислава Војиновића.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, 1, Бг -- Ср. Карловци 1929; Данило II, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Српско краљевство и ‚државе' у делу Данила II", у: Архиепископ Данило II и његово доба, Бг 1991.

С. Мишић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)