ДОБРОВИЋ, Никола

ДОБРОВИЋ, Никола, архитекта, урбаниста, универзитетски професор (Печуј, Мађарска, 12. II 1897 -- Београд, 11. I 1967). Под утицајем најстаријег брата сликара Петра, окреће се уметности и опредељује за студије архитектуре. Године 1915. уписује Технички факултет „Краљ Франц Јозеф" у Будимпешти, али га већ наредне 1916. напушта због мобилизације. Након окончања I светског рата студије наставља у Прагу на Високој школи архитектуре и грађевине на Чешком техничком универзитету. Од стицања дипломе 1923. до 1934. живи и ради у Прагу, и то: од 1923. до 1925. у атељеу Бохумила Хипшмана; 1925. прелази у атеље доктора Антонина Енгела; од 1925. до 1929. ради у атељеу Душек--Козак--Маца. Звање самосталног архитекте стиче 1929. Напушта Праг и сели се у Дубровник, где од 1934. до избијања II светског рата 1941. ради самостално. Звање овлашћеног инжењера стиче 1938. Године 1943. Д. стиже у Италију у тек основану партизанску базу у Барију, да би потом прешао у Рим. Убрзо са партизанском јединицом прелази на острво Вис. Крајем 1944. авионом долази на ослобођену територију. Након тога стиже у Београд где је постављен за начелника Архитектонског одељења Министарства грађевинa. Oдмах започиње акцију мобилисања свих стручњака и добровољаца ради обнове разореног Београда. Године 1945. постављен је за директора Урбанистичког института НР Србије, а 1946. стаје на чело Урбанистичког завода града Београда и постаје главни архитекта града. Од 1948. до 1967. био је редовни професор на Архитектонском факултету у Београду.

Стваралачки опус Д. чине три периода: прашки, дубровачки и београдски. Прашки период обухвата стручно усавршавање у три архитектонска бироа, као и период самосталне делатности до 1934. Праг је оставио снажан печат у Д. професионалном формирању, када се приклања функционализму. Истражује могућности пројектовања минималног стана ради унапређења колективног становања, као и урбаног планирања градова са одвојеним функционалним зонама. У периоду 1925--1928. ради као главни сарадник Б. Козака и руководилац градње комплекса социјалних установа „Масарикови домови" у Крчу крај Прага (1926--1928). Приписује му се круг дечјих установа, парковско уређење, као и разрада свих слободностојећих архитектонских мотива. Мотив дрвене сенице (1927) уноси новине у архитектуру тога доба. Југословенски студентски дом (1931--1933), познат као Александров колеџ, уједно је и његов последњи пројекат реализован у Прагу. У примени естетичких принципа просторних волумена, правилности и елеганцији материјала, као и у складним пропорцијама, уочавају се одлике интернационалног стила. Крајем 20-их и почетком 30-их година ХХ в. Д. учествује на неколико конкурсних надметања међу којима се истиче визија реконструкције Теразијске терасе у Београду (1929--1930). Дубровачки период (1934--1943) одликује искључиво Д. самостална делатност. Гранд хотел на Лопуду (1936) прво је његово реализовано дело у Краљевини Југославији. И овде је присутна примена Ле Корбизјеових начела и кубистичких утицаја; чисте еуклидовске масе и линије појачане игром светла и сенке, али и декоративни мотив фасадних слова карактеристичних за руске конструктивисте појавиће се касније и на вилама „Адонис" у Дубровнику (1939) и „Весна" на Лопуду (1939). Раскошност Д. вила на овом подручју почива на преплитању архитектуре и простора, врта, дворишта, трема, као и кровних тераса као простора за становање.

Београдски период (1945--1967), у оквиру којег се издвајају педагошки и теоријски рад, који трају паралелно са градитељском делатношћу, од изузетног је значаја у Д. стваралаштву. Доласком на новоосновани Арх. ф. у Београду 1948. Д. даје снажан подстрек унапређењу наставе, увођењу нових предмета, писању уџбеника, формирању и раду Клуба младих архитеката. Био је старешина Архитектонског одсека (1946--1948), а прерастањем Архитектонског одсека у Факултет (1948) постаје његов први декан (1948--1950). Уводи нов предмет Савремена архитектура (1951). Само је један његов пројекат реализован на Западном Врачару у Београду -- Комплекс зграде Генералштаба Војске Југославије и Савезног министарства за одбрану, тj. Комплекс зграда Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО), некада Државни секретаријат за послове народне одбране (ДСЗПНО), данас познат као Д. Генералштаб. Ове две велике зграде, једна у улици Кнеза Милоша 35, тзв. „зграда А" (Генералштаб војске Југославије до 1999) и друга са кулом у улици Кнеза Милоша 37, тзв. „зграда Б" (Савезно Министарство одбране до 1999) чине ансамбл зграда (1954--1963). Главна маса ове двојне грађевине надносила се над Немањином улицом, степенасто се пењући увис, а раскрсницу улица Кнеза Милоша и Немањине Д. је називао „квази тргом" и „тргом Сутјеска". Овај „портални мотив" над улицом везни је елемент за две главне масе које чине важан урбанистички репер. Симболика овог комплекса уклапа се у симболику изградње Новог Београда, која се до доношења Генералног урбанистичког плана Београда одвијала под Д. руководством. Приликом напада НАТО авијације на најужи центар Београда комплекс је бомбардован више пута (1. и 9. V 1999) када је крајње девастиран. У београдском периоду Д. обнавља контакт са Приморјем преко Херцег Новог и Игала, за које ће урадити генералне урбанистичке планове и низ детаљних урбанистичких студија и архитектонских пројеката. Међу њима посебно место заузима Дечје одељење Завода за физикалну медицину и рехабилитацију у Игалу (1959--1962). Са пројектима за сопствени летњиковац у Лопуду (1965) и за Белобрдски проспект у Штипу (1961) завршава се његов градитељски опус, док ће се педагошким и теоријским радом бавити до краја живота. Био је председник Друштва инжењера и техничара Југославије и одборник града Београда (1948), почасни дописни члан Краљевског института британске архитектуре (RIBA, Лондон, 1959), дописни члан ЈАЗУ (1963), редовни члан САНУ (1965). Добитник је многих друштвених признања међу којима су: Орден Св. Саве III реда (1933), Октобарска награда града Београда за објекат ДСНО у Београду -- источно крило (1962), Седмојулска награда СР Србије за животно дело (1964), Октобарска награда града Београда за урбанистички концепт и решење по којима се гради Нови Београд (постхумно, 1968), Повеља САНУ поводом избора за редовног члана (постхумно, 1971), Плакета Арх. ф. у Београду (постхумно, 1975), Захвалница Института за архитектуру и урбанизам Србије (постхумно, 1979).

ДЕЛА: Обнова и изградња Београда: контуре будућег града, Бг 1946; и В. Марковић, Железнички проблем Београда, Бг 1946; Дубровачки дворци, Бг 1947; и В. Марковић, Ванградски саобраћај Београда, Бг 1947; Урбанизам и силе које га покрећу, Бг 1948; Урбанизам кроз векове, 1--2, Бг 1950, 1952; Савремена архитектура, 1--5, Бг 1952, 1955, 1963, 1965, 1971; Техника урбанизма, 1А Бг 1953, 1Б Бг 1957, 2А--2Б Бг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Петровић (прир.), ,,Добровић: текстови", Урбанизам Београда, 1980, 58; З. Маневић, ,,Наши неимари: Никола Добровић", Изградња, 1981, 1; М. Ореб Мојаш, ,,Симетрија, материјал и брод", Архитектура, 1983--1984, 186--188; М. Р. Перовић, С. Крунић, Никола Добровић: есеји, пројекти, критике, Бг 1998; Б. Ковачевић, Зграда Генералштаба у Београду архитекте Николе Добровића: истраживање процеса пројектовања и теоријских импликација, Бг 1999; М. Вукотић Лазар, Београдско раздобље архитеке Николе Добровића (1945--1967), Бг 2002; K. Ivanišin, W. Thaler, Lj. Blagojević, Dobrović in Dubrovnik: а Venture in Modern Architecture, Berlin 2015; М. Вукотић Лазар, Никола Добровић: живот, дело и доба коме је припадао, К. Митровица 2018.

Марта Вукотић Лазар

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)