ДОСИТЕЈЕВЕ ШКОЛЕ

ДОСИТЕЈЕВЕ ШКОЛЕ, специфични облик самообразовања учитеља и организовања школа под вођством тог истог учитеља. Доситеј Обрадовић је у српском народу синоним за просветитеља, који је живот провео у „учећим путовањима", у којима је тешко раздвојити његову трајну потребу за учењем и самоусавршавањем и његову учитељску улогу, било у породицама имућних Срба, било у школама где је живео српски народ. Непосредно по напуштању манастира Хопово прихватио је савет о корисности отварања школа, те о потреби да се стечени новац употреби за додатно образовање. Његов просветитељски и учитељски рад одвијао се на различитим местима и уз коришћење различитих начина и метода. У Загребу je 1760. учио латински језик и прихватио понуду да једно време подучава децу у Книнској крајини; потом одлази у Книнско поље код протопопа Јована Новаковића, где проводи три године држећи наставу у сеоској црквеној школи. Природу и здрав разум сматрао је за најбоље учитеље. На свом првом (неоствареном) путу на Свету Гору задржао се у околини Боке, у Маинама, где је учитељевао 1761. У пролеће 1764. враћа се у Далмацију, у Голубић, где једно време води школу. Потом прелази у книнско Косово код попа Аврама Симића, где остаје до пролећа 1765, те где пише познату Доситејеву буквицу и учи италијански језик. Године 1765. путује на Крф, а затим у Смирну, где учи грчки језик, реторику и поетику. Од 1768. пут га води преко Албаније, Млетака и Трста, поново у Книн и на свим тим путовањима упоредо подучава друге, а и сам учи од других. Од пролећа 1769. борави у Плавну, као учитељ у сеоској црквеној школи. Од јесени 1770. већ је у Бечу, где остаје шест година. Ту је био домаћи учитељ у имућним српским и грчким кућама. Затим једну школску годину проводи у Модри (1777) као васпитач и учитељ страних језика синоваца митрополита Вићентија Јовановића Видака (а исту улогу је имао и 1788, али у Пожуну). Тих година боравио је и на острву Хиос, где остаје једно време као учитељ италијанског језика (1780/81). Потом, 1782, стиже у Молдавију, код преосвећеног Леона Ћиука, где га је чекала дужност васпитача Ћиукових синоваца па упис на Универзитет у Халеу, а већ 1783. наставља пут у Лајпциг, Париз и Лондон. Од 1785. до краја 1787. борави у Бечу, где егзистенцију обезбеђује давањем часова ђацима. Наредне, 1788. путује у Шклов, у Русији, код генерала Симеона Гавриловића Зорића, с намером да отвори српску школу. После неуспеха ове идеје, враћа се опет у Беч 1789, па ту остаје до 1802. Његова брига о школама за српску децу нарочито долази до изражаја боравком у Трсту (1802--1806) и у устаничкој Србији (од 1806). У Београду постаје члан Правитељствујушчег совјета, „директор свију школа", а потом и министар просвете. Иницирао је оснивање Велике школе (1808; када је одржао познату беседу О дужном почитанију к наукама) и Богословије (1810). Његовом заслугом, колико је то било могуће у то време, уређује школски систем устаничке Србије. Своју старачку уштеђевину поклонио је новој држави.

ЛИТЕРАТУРА: М. Перовић, Педагошки погледи Доситеја Обрадовића, Ужице 1990; Д. Обрадовић, Дела, Бг 2005.

Н. Трнавац

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)