ДУНЂЕРСКОВО ПОЗОРИШТЕ

ДУНЂЕРСКОВО ПОЗОРИШТЕ, позоришна зграда у Новом Саду која је старањем Лазара Дунђерског саграђена 1895. И поред протеста грађана, наредбом новосадског Магистрата, у марту 1892. срушена је Грађанска дворана (налазила се на северној страни данашњег Трифковићевог трга у Улици доброг пастира) и Српско народно позориште, које је зграду користило од 6. I 1872, остало је без свог здања. Позоришна дружина била је приморана да крене на непрекидно гостовање по Војводини. Пре него што се 1. II 1895. вратила у Нови Сад, посетила је 28 места, одиграла 611 представа, али премијерно извела само 19 нових комада. У међувремену, о трошку велепоседника Лазара Лазе Дунђерског који је откупио сав грађевински материјал срушене Грађанске дворане, саграђено је ново позориште, тзв. Д. п., по пројекту архитекте Владимира Николића. Подигнуто је на неприкладном месту, на плацу Лазе Дунђерског у дворишту Хотела „Краљица Јелисавета" (данас „Војводина"). Дружина СНП свечано је отворила нову зграду 16. II 1895. приказивањем комада Задужбина цара Лазара Милорада Поповића Шапчанина. Поводом отварања сашивени су нови костими, написана нова музика, а трупа је освежена и новим глумачким снагама. Нова, модерна позоришна зграда имала је велик значај за рад СНП: већ у првој, зимској сезони од 16. фебруара до 3. маја 1895. одиграна су 43 комада, од којих 19 нових. У позоришној сали су 26. и 27. октобра 1896. одржане и прве филмске пројекције. Зграда правоугаоног облика са декоративно обрађеном фасадом конципирана је под утицајем преовладавајућег изгледа тадашњих средњоевропских театара. Сала је примала око 600 гледалаца, имала је сцену, место за оркестар, партер са галеријом за стајање, ложе на првом спрату и две галерије (други и трећи спрат). Објекат је грађен у класицистичком стилу, а фасада окренута ка улици била је репрезентативно обрађена декоративном пластиком достојном изгледа националног театра. Зграда је била модерно технички опремљена, имала је електричну струју и осветљење. Унутрашњем уређењу позоришне зграде допринели су Јосиф Бунић, познат под уметничким именом Џон Џексон, као и Шпанкрафт, сликар из Будимпеште, који је израдио 14 декоративних паноа за позорницу и друге неопходне кулисе. У ноћи 23. I 1928, после представе Распикућа, Д. п. се запалило и зграда је потпуно изгорела, заједно са драгоценом опремом, библиотеком, архивом и фундусом декора и костима. Пожар је изазвала варница из зидане пећи, смештене у подруму. Већ сутрадан управа Матице српске упутила је апел грађанству за скупљање добровољних прилога за изградњу нове зграде СНП.

ЛИТЕРАТУРА: В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Н. Сад 1927; М. Томандл, Српско позориште у Војводини, II, Н. Сад 1954; Споменица 1861--1961, Н. Сад 1961; П. Јефтић, „Позоришне зграде у Новом Саду", Позориште, Тузла, 1966, 4/5; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; В. Митровић, „Конкурс за изградњу позоришта у Новом Саду из 1928/29. године", РМВ, 1994, 36; Д. Станчић, Архитект Владимир Николић, Н. Сад 1999.

Нада Савковић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)