ДАМЈАН (Ђорђић/Ђурђевић)

ДАМЈАН (Ђорђић/Ђурђевић), дубровачки властелин у српској служби (?, око 1400 -- Угарска, 7. XI 1458). Потицао је из једне од најпознатијих дубровачких властеоских породица. Вођен трговачким пословима, настанио се у Србији, најпре у Приштини. Пошто се обогатио, закупио је царину у Новом Брду од деспота Ђурђа Бранковића. Тако је ступио у везу с њим, а онда и у његову службу. Већ 1440--1441. налазио се уз деспота у Зети, а 1443--1444. пратио га је на крсташком походу против Турака, познатом као Дуга војна. После обнове српске државе 1444, настанио се у Смедереву. Заједно са Паскојем Соркочевићем, помогао је да деспот Ђурађ 17. IX 1445. изда Дубровчанима повељу о трговини. У току 1446. њих двојица су посредовалa на Порти да Дубровчани регулишу односе са Турском. Обојица су те године допутовали у родни град да организују превоз, дочек, боравак и испраћај деспотове снахе Јелене Палеолог, која се удавала за Ђурђевог сина Лазара и путовала из Мореје, преко Дубровника, у Смедерево. Сенат им је 1448. саветовао да се не мешају у затегнуте односе између деспота Ђурђа и босанског краља Стефана Томаша, као и да остану по страни у сукобу између деспота и Млечана у Зети, забранивши им да одлазе у Зету или у Млетке.

Угарски „губернатор" Јанко Хуњади означио је Д. и Паскоја Соркочевића као „главне министре деспота". Дубровачки хроничар Ј. Растић чак назива Д. „првим министром" деспота Ђурђа. Обављајући дипломатске мисије, у току 1451, успешно је завршио преговоре у Једрену. Заједно с осталим Дубровчанима на српском двору, штитио је родни град у рату који је те године почео између Дубровника и херцега Стефана Вукчића. Заједно с Паскојем Соркочевићем и Алвозом Растићем, у августу 1451. наведен је као члан деспотовог „тајног савета". Уживајући велико поверење деспота Ђурђа, у јесен 1455. подигао је у Дубровнику пет џакова злата из деспотовог поклада. Са деспотовог двора слао је поверљиве извештаје у Дубровник, одакле су прослеђивани у Италију. Највише су се односили на Турке, како би западним господарима помогли да организују крсташки рат.

И после смрти деспота Ђурђа Бранковића, Д. је остао у служби српског двора. У току 1457. подигао је у Дубровнику делове поклада деспота Ђурђа, који су припадали његовим синовима деспоту Лазару и „господину" Стефану. Већ до тога времена, заједно с ортацима, имао је „баштине или поседе" у Сребреници и рударске рупе на Церу. Када је 31. III 1458. у Смедереву свргнут с власти Михаило Анђеловић, кандидат султана, предат је на чување Д., који га је пребацио у Угарску. Осећајући да му се ближи крај, 24. XI 1457. саставио је тестамент, а умро је „у крајевима Угарске". У северозападној Србији, где је имао поседе, вековима се сачувала успомена на Дамјана Жуњевића-Шаиновића, како је запамћен у народној традицији. У српским народним песмама опеван је као деспотов војвода.

ЛИТЕРАТУРА: И. Манкен, Дубровачки патрицијат у 14. веку, Бг 1960; Историја српског народа, 2, Бг 1982; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

М. Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)