ДОМОВИ УЧЕНИКА

ДОМОВИ УЧЕНИКА, установе у којима станују, хране се и уче средњошколци за време школовања у неком месту, ван места свог сталног боравка. По начину функционисања ове установе су сличне студентским домовима. У прошлости институционалног васпитања и образовања велик број школа је подразумевао и заједничко становање и живот васпитаника, пре свега због снажнијег утицаjа на правце њиховог формирања. На пример, у Старом Египту сви ученици су дељени у две групе: езотерике (посвећене и трајно унутар установе) и егзотерике (који се припремају за световне делатности: наводњавање, архитектура и сл.). У античкој Спарти скоро сва мушка деца су васпитавана у државним заводима (логорима). Стари српски назив „васпитни завод" (заведение) подразумевао је заједничко становање полазника. У Србији кнеза Милоша за ђаке који су уживали „благодејаније" („благодејанце") организована су „коначишта" и сличне форме смештаја. У Ариљу је 1854. постојао „ђачки квартир" за ђаке из 25 околних села (у чијем је саставу и „мала школска башча"). Државна Правила о благодејанцима средњих школа донета су у Србији 1885 (1904. благодејаније је примало 5,3% гимназијалаца, а на Београдској богословији 50%). Васпитавање девојака на двору и под бригом Јелене Анжујске, као и касније отварање девојачких института и женских школа, скоро редовно је подразумевало заједнички живот. Дом ученица у Београду, основан 1905, добар је пример за то. На иницијативу наставница Више женске школе и уз помоћ хуманитарних друштава отворен је Дом у који су смештене ученице из унутрашњости и из сиромашних породица. Још на прелазу из XVIII у XIX в. у Србији је коришћен и назив „ђаци ноћевци". На пример, у школи при манастиру у Враћевшници ноћевци су знали више школског градива од ђака који су свакодневно ишли својим кућама. Поред учитеља, свако вече је у школу долазио један калуђер да их преслиша из црквеног појања и да их поучи новоме. Ноћевци су с учитељем свако вече ишли у манастирску цркву на вечерње и ујутру на јутарње појање у цркву. У први разред полазили су обично у десетој години живота. О њима је бринуо и храну им припремао школски послужитељ, који је са њима и становао. Под утицајем страних искустава у Србији су се почели користити различити називи за ове установе: интернат (лат. internus: унутрашњи, домаћи), алумнат (лат. alumnus: храњеник, питомац), конвикт (лат. convictus: суживот -- претежно за девојачке школе), колеџ/колеж (лат. collegium, фр. college: удружење у заједничком послу или за међусобну помоћ), семеништe (лат. seminarium: одгајалиште -- претежно за ученике верских школа), пансионат (лат. pensio: плаћање стана и хране) и сл. Школе које нису могле да организују целовиту бригу о деци помагале су им тако што су обезбеђивале школске „благоваонице" (кухиње), „трпезар школски" или „ђачке трпезе" и „кост за ђаке", у чему су значајну улогу играли прилози „милосрдних госпођа" или имућнијих родитеља. Школе са д. у., односно школе интернати, најчешће се јављају у организацији државе и то за групу занимања која су за њу посебно значајна (у кадровском смислу): учитељске школе, шумарске школе, војне и полицијске школе, школе поштанског саобраћаја, железничке школе, школе за таленте или ометене у развоју (специјалне школе), као и за децу без родитеља (нарочито у послератно време). Основношколски интернати су, углавном, били реткост; евидентирали смо постојање само три сеоске основне школе које су имале своје ученичке интернате (на тешко приступачном брдско-планинском подручју). Школе са д. у. су биле популарне нарочито у тзв. револуционарним пројектима државника и педагога, ради уједначавања права свих на образовање („домови националног васпитања" у време Француске буржоаске револуције) и „школе интернати" („радно-васпитне колоније"; Макаренкове „комуне") у Совјетском Савезу. Као прелазна варијанта појавиће се и „школе са продуженим боравком ученика" и „целодневне школе", о којима се и у Србији доста писало и полемисало. Теза о „савременој кризи породице" као васпитној средини такође је погодовала овим моделима „колективистичког" и „сколаризованог" васпитања и образовања. Претежно социјалну функцију имали су „домови сиротне деце" (1887. камен-темељац полаже лично краљ Милан) и васпитни „азили" (физичко-биолошка заштита васпитно угрожене деце: „хранилишта", „обитавалишта", „сиротињска кућа", „ђачко склониште" и сл.). У ратном вихору 1916. аустријске окупационе власти у сваком округу оснивале су азиле за сирочад и децу „ван породица" (управници су били, претежно, подофицири-учитељи). У Горњем Милановцу 1917. било је смештено 100 деце, а у Чачку 60 „штићеника од 4 до 12 година".

Према званичним статистичким извештајима, у Србији је 2016. постојао: 61 д. у. средњих школа, са 10.909 корисника (од чега жене 5.561) и 1.888 запослених (жене: 1.191). Истовремено је било 9 студентских центара, са 17.214 корисника (од чега жене 10.231) и 1.911 запослених (жене: 1.156).

Недељко Трнавац

На подручју Хабзбуршке, односно Аустроугарске монархије постојало је неколико значајних д. у. Текелијанум је задужбина коју је основао Сава Текелија 1838. у Пешти, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти. Задужбина им је обезбеђивала смештај, исхрану и стипендију, а чинили су је Дом српских студената и Фонд за издржавање Текелијанума. Од 1838. до 1914. у њему је боравило и школовало се око 350 ученика и студената. Српска учитељска школа (Препарандија) основана је у Сентандреји 1812. Богати српски родољуби из Будимске епархије давали су прилоге за отварање и рад конвикта при овој школи који је примио прве питомце већ следеће године. Препарандија је 1816. пресељена у Сомбор, где је убрзо отворен конвикт који се издржавао, такође, од прилога који су даровали српска оштества и појединци. Зграда Стефанеума подигнута је у Сремским Карловцима 1903. с наменом да у њој буду смештени ђаци тамошње Богословије, који су се школовали помоћу фонда -- благодејанија, задужбине митрополита Стефана Стратимировића.

Драган Тубић

ЛИТЕРАТУРА: Правила српског учитељског конвикта у Новом Саду, Н. Сад 1890; Дом ученица. Правилник и унутрашње уређење дома, Бг 1930; Споменица Дома ученица 1905--1930. о прослави двадесетпетогодишњице 1. и 2. марта 1930, Бг 1930; Васпитни рад и организација живота и рада у домовима ученика средњих школа, Бг 1998; Статистички годишњак, Бг 2017.

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)