ДОМАНОВИЋ, Радоје

ДОМАНОВИЋ, Радоје, књижевник, новинар, политичар (Овсиште код Тополе, 16. II 1873 -- Београд, 17. VIII 1908). Похађао основну школу у селу Јарушице (1879--1883), нижу и вишу гимназију у Крагујевцу (1883--1890), а Филолошко-историјски одсек Велике школе у Београду (1890--1894), где учествује у раду књижевног друштва Побратимство. Предавао је српски језик и књижевност у гимназијама у Пироту, Врању и Лесковцу (1895--1898). Крајем јула 1898. отпуштен је из службе пошто је јавно иступио против новог закона о средњим школама, а без учитељског посла убрзо је остала и његова супруга. Долази са породицом у Београд и постаје активан у опозиционим радикалским круговима, а прикључује се и уметничкој боемији окупљеној око листа Звезда Ј. Веселиновића. Од 1900. писар у Државној архиви, а од 1901. писар прве класе у Министарству просвете и црквених послова. Премештен је 1902. изнова у Пирот, за наставника гимназије, али не одлази на ту дужност, због чега је поново отпуштен из службе. После тога постаје стални сарадник политичког листа Народни одјек / Одјек и у многим текстовима оштро критикује аутократију А. Обреновића. После Мајског преврата 1903. и доласка династије Карађорђевић на власт поново је постављен на место писара, а средином августа одобрено му је једногодишње плаћено одсуство, које проводи са породицом у Минхену на усавршавању на сликарској академији. Крајем лета 1904. враћа се из Немачке, а пред крај године покреће сатирични лист Страдија, који је излазио до 22. V 1905. и објављена су укупно 34 броја. Озлојеђен новим политичким приликама, кандидује се 1905. за народног посланика на београдској окружној листи радикалских дисидената, на тзв. „независној листи", али губи на изборима. Подноси оставку на место писара, а у октобру 1905. постављен је на „неуказно" место шефа коректора Државне штампарије, где остаје до краја живота. У току 1906. покреће лист Нови покрет, који заступа интересе организатора Мајског преврата. Разочаран и огорчен политичким крахом „радикалске демократије", потиснут је на маргине јавног живота. У пролеће 1908. на комеморативној вечери М. Глишићу прочитано је Д. сећање на преминулог пријатеља, што је било и његово последње оглашавање за живота, а објављено је као „Сећање на Милована Глишића" у СКГ исте године (књ. 20, св. 8). Умро је од туберкулозе у сиромаштву и усамљености.

Најпотпунији израз остварио у хумористично-сатиричним делима. Д. сатира баштини искуства националне традиције (М. Максимовић, Ј. Стерија Поповић, К. Трифковић, И. Огњановић Абуказем, М. Глишић), као што следи и вредности европске хумористичко-сатиричке литературе (Л. Стерн, Џ. Свифт, Грибоједов, Н. Гогољ, Салтиков-Шчедрин), али њеној уметничкој снази, наглашеном ангажману и популарности, највише је допринела политичка стварност Србије из последњих година владавине династије Обреновић. Било је то доба кршења демократије, наметања „личног режима" и неприкосновене власти двора, самовољног распуштања скупштина, смењивања влада, те доношења репресивних закона и гушења људских слобода, али и доба у којем је сервилност народа према властима попримила опште правило грађанског понашања.

Издвајају се два типа Д. смеха: ведри и забавни смех хумористичких прича („Сима пензионер", „Позориште у паланци") и опори сатирички подсмех који се манифестује у четири типолошка облика: у облику анегдотско-сатиричних прича („Демон", „Полицијска мудрост", „Митрополитов мачор", „Нигде спаса", „Не разумем"), у облику гротескно-фантастичних прича („Размишљање једног обичног српског вола", „Модерни устанак", „Сан једног министра", „Краљевић Марко по други пут међу Србима"), у облику алегорично-сатиричних прича („Укидање страсти", „Данга", „Вођа", „Страдија", „Мртво море"), те у облику пародично-сатиричних прича („Озбиљне, научне ствари", „Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића"). Д. смех исказан је на два преовлађујућа уметничка начина: кроз поступак комичног преувеличавања (карикатурално, хиперболичко, гротескно), те кроз поступак комичних инверзија (изокретања очигледних истина). Карикатура и хипербола долазе до изражаја у хумористичким и анегдотско-сатиричним причама, а гротеска и комична инверзија у гротескно-фантастичним, алегоричним и пародичним причама, а остварене су доминацијом фигура пренесеног значења (алузија, алегорија, иронија, еуфемизам, персифлажа, сарказам, парадокс, пародија).

Као настављач значајне традиције књижевне сатире у Срба, Д. је створио тип алегорично-сатиричних и гротескно-фантастичних прича до тада непознат у српској уметничкој прози, а оно што га сврстава у ред великих сатиричара јесте чињеница да је његово дело истовремени одговор на стварне политичке околности и да носи универзалне етичке вредности. Захваљујући свему томе, Д. је постао класик српске књижевности чија су дела непревазиђени књижевни узор и потврда да је једно бурно доба, преплетено националним узлетима и падовима, представљало снажан уметнички подстицај, као што је и књижевност својим богатим значењима, духовитим персифлажама и разорном иронијом, имала снаге да успостави комуникацију са стварношћу и да утиче на њене промене.

Од појаве првих прича (1893) и књига приповедака (1899, 1901, 1902, 1903, 1905), публика и критика су усмерили значајну пажњу на Д. дело. Посебно је важан текст Б. Поповића (1902) у којем је указано на функционалност алегоричног и сатиричног поступка и универзална значења дела. После тога су о Д. животу и делу, као и непосредним дотицајима са стварним људима и приликама у обреновићевској Србији писали: Ј. Скерлић, Ј. М. Продановић, Ђ. Јовановић, Б. Ковачевић, В. Глигорић, Д. Вученов, Ј. Деретић и др. У новијим истраживањима пажња је усмерена на облике алегорично-сатиричног и гротескно-фантастичног приповедања (Р. Вучковић, М. Џунић Дрињаковић, Д. Живковић), на смехотворне поступке (Г. Максимовић), на Д. значај за генезу српске приче (Д. Иванић), као и на универзална значења Д. сатире (Љ. Јеремић).

ДЕЛА: Приповетке, I--II, По 1899; Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа, Бг 1901; Укидање страсти и друге приче, Бг 1902; Чича Мита из народа, Бг 1902; Размишљање једног обичног српског вола, Бг 1902; Страдија I, Бг 1902; Три приче за омладину, Божје сузе. Слава, Бг 1903; Напомена радикалској демократији, Бг 1905; Приповетке, Бг 1905; Целокупна дела I--II, Бг 1928--1930; Сабрана дела I--III, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, „Три приче Радоја Домановића", СКГ, 1902, 6, 6; СКГ 1902, 6, 8; СКГ, 1902, 7, 1; Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Бг 1914; Ј. М. Продановић, „Радоје Домановић", Наша стварност, 1938, 15--16; Ђ. Јовановић, „Радоје Домановић у своме времену и данашњици", ЖР, 1938, ХХVII; Б. Ковачевић, „Хумор и сатира Радоја Домановића", Књижевност, 1953, ХVI, 155--156; В. Глигорић, Српски реалисти, Бг 1954; Д. Вученов, Радоје Домановић -- живот, доба и генеза дела, Бг 1959; Д. Влатковић, „Да ли је Домановић у 'Вођи' описао Николу Пашића или Александра Обреновића?", КиЈ, 1967, ХIV, 3--4; Д. Вученов, Домановићева сатира као приповетка, Бг 1983; Љ. Јеремић, „Радоје Домановић у књижевној историји и у савремености", у: Изабрана дела Радоја Домановића, 2, Бг -- Г. Милановац -- Пр 1989; М. Џунић Дрињаковић, „Алегорија, гротеска и фантастика у делу Радоја Домановића", у: Српска фантастика, Бг 1989; Р. Вучковић, „Облици алегоријско-фантастичког и сатиричког приповедања", у: Модерна српска проза, Бг 1990; С. Дејановић, Приповедање у Домановићевим сатирама, Бг 1997; Г. Антић, „Радоје Домановић на југу Србије", НС, 1997, ХLV, 3, 97; Д. Живковић, „Радоје Домановић и теорија Секунденстил-а", „Алегорично-сатирична приповетка Радоја Домановића", у: Европски оквири српске књижевности VI, Бг 1998; Ј. Деретић, „Значењски аспекти Вође Радоја Домановића", у: Књижевно дело Радоја Домановића -- Ново читање, Ниш 1999; Г. Максимовић, Домановићев смијех, Бг 2000; Д. Иванић, „Пут до српске приче (од Глишића до Домановића)", Љ. Јеремић, „Универзални значај Домановићеве сатире", у: Глишић и Домановић (1908--2008), Бг 2009.

Горан Максимовић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)