ДИНУЛОВИЋ, Радивоје

ДИНУЛОВИЋ, Радивоје, глумац, редитељ (Београд, 1. VIII 1879 -- Врњачка Бања, 3. VII 1941). По рођењу Рудолф Бенедикт, пореклом Јеврејин, син гравера на двору краља Милана Обреновића. Отац га је послао у Швајцарску да учи трговину, а он је прешао у Немачку у позориште М. Рајнхарта. Како га се отац одрекао, по повратку га је посинио и покрстио Светислав Динуловић. Био је помоћни сценариста у Народном позоришту (1897--1900), члан путујућих позоришних дружина Ђ. С. Протића (1900/01) и П. Ћирића (1901--1907), те казалишта у Осијеку (1907--1912) и Дубровнику (1913/14). Од 1914. до 1916. био је у интернацији у Нежидеру. Са Н. Хајдушковићем је од 1917. до 1919. водио добро организовано путујуће друштво, које постаје Босанско-херцеговачко позориште, а потом представља језгро НП основаног у Сарајеву 1920. У њему је био редитељ, административни секретар и технички шеф. Један је од оснивача Градског позоришта у Суботици (1922) и Градског позоришта у Битољу (крајем 1923), у којем до 1926. обавља дужност артистичког шефа и главног редитеља. У Градском позоришту у Лесковцу је 1926--1928, а у Битољ се враћа 1929. када ступа у трупу Р. Матијевића Матека која делује као Градско позориште. Марта 1930. је међу првим члановима новооснованог ансамбла НП Моравске бановине у Нишу. Пред одлазак у пензију, 12. II 1935, премијерним извођењем Покошеног поља Б. Ћосића у драматизацији и режији слављеника, обележена је четрдесетогодишњица Славке и Д. Реактивиран је као редитељ Градског позоришта у Крагујевцу (1935/36), а и по повратку у Ниш повремено је режирао. Други светски рат и окупација затекли су га у Врњачкој Бањи, где је извршио самоубиство. Стручна јавност је препознавала његову креативност и сигурно осећање за сцену, те истраживачку радозналост и темељно обрађивање драмског текста. Д. је велику пажњу посвећивао декоративно-техничкој и костимографској опреми представе. Посебну наклоност имао је према драмском оживљавању прозних текстова, о чему сведоче драматизације дела Нечиста крв и Врела крв Б. Станковића; Ибиш-ага, Поп Ћира и поп Спира и Зона Замфирова С. Сремца; Краљевић Марко по други пут међу Србима Р. Домановића; Хаџи Диша Д. Илића; Покошено поље Б. Ћосића; Пауци И. Ћипика; На западу ништа ново Е. М. Ремарка; Капинера Ф. Бертинија; Ана Карењина Л. Толстоја. Ниједно од његових 17 познатих драмских дела није штампано, а у Музеју позоришне уметности Србије у Београду налазе се рукописи дела Маневар, Паланачки каламбур (Глас народа), Васкрсење (по роману Л. Н. Толстоја) и Јеврејка (прерада Скрибове драме).

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Фазловски, „Градско позориште, прво професионално позориште у Лесковцу", Споменица тридесетогодишњице позоришног живота у Лесковцу, Лесковац 1956; Ј. Лешић, „Динуловић Радивој", у: Народно позориште Сарајево 1921--1971, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Н. Сад 1996; В. Црвенчанин, Динуловићи, Бг 1997.

Зоран Т. Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)